Izvor: Blic, 04.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hodajuća rok istorija
Hodajuća rok istorija
Bubnjar Marki Ramoun - čije je pravo ime Mark Bel – hodajuća je istorija najplemenitijeg odeljka američkog rokenrola, ultra-kul ikona pop kulture dvadesetog veka, koja nesmanjenom žestinom nastavlja da demonstrira modele uspravnog i delotvornog opstanka na sceni. Posle trideset godina nastupanja sa najvećim i najuticajnijim muzičarima bazičnog američkog rokenrola, od Ričarda Hela i Džonija Tandersa do 'Ramonesa', prvi put je imao koncert u Beogradu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao član najnovije postave autentičnih 'podzemnih' legendi 'Misfits'. Pri direktnom susretu na prvi pogled je jasno da je Marki upravo onaj lik koji se može videti na omotima 'Ramonesa' i čuti na njihovim albumima: neposredan, jednostavan, potpuno relaksiran. Činjenica da je svirao u možda najvažnijoj američkoj grupi s kraja prošlog veka projektuje se isključivo kroz opravdani ponos i posebnu vrstu samopouzdanja, nikako kroz aroganciju, ili hladnoću. Takvi ljudi zaslužuju da budu deo 'Rock’n’roll Hall Of Fame' i da prenose priču o 'Ramonesima' novim generacijama koje, nažalost, nikada neće moći da ih vide uživo, jer čak dvojica članova, pevač Džoj i basista Di Di više nisu među živima. Mark se poslednji priključio 'Ramonesima', u proleće 1979. Kad priča o tome, životni potez deluje kao jednostavna, logična odluka.
'Tomi, njihov originalni bubnjar, želeo je da se povuče i bavi produkcijom, nije ga više zanimalo sviranje. Mene jeste i pristao sam. To je, ustvari, sve.'
Pravo rođenje njujorške pank scene skriveno je ispod naslaga neprestano razrađivane i dopunjavane legende. Kako je to zaista izgledalo?
- Kao i uvek kad kreće nešto novo: grupa bendova, zapravo više grupa prijatelja koji vise zajedno na određenom mestu, zatim počinju tu da nastupaju i, najzad, kreiraju scenu. To je kasnije nazvano pank. U početku su bili 'Ričard Hel and The Voidoids', 'Blondie', 'Television', 'Talking Heads', ali 'The Ramones' su bez sumnje bili najreprezentativniji od svih. Naravno, nisu svi bili pank. Mnogi od njih su bili vrlo umetnički nastrojeni, čak umetničarski. Pank je, inače, počeo mnogo ranije nego što se uobičajeno smatra, nekoliko godina ranije. Ja sam tada svirao sa Ričardom Helom, nastupali su i 'Heartbreakersi' Džonija Tandersa. Znali smo da započinjemo nešto... sveže.
Da li možete da odredite precizan trenutak kad je pank rođen u Americi?
- Dakle, 1974. kad su Ričard Hel i Tom Verlen otišli kod Hilija, vlasnika CBGB’s kluba, i uspeli da ugovore nastup za svoj bend 'Television'. Zatim su došli 'Ramones'. Ali 'Ramones' su bili Njujorčani, a 'Television' nisu. Pravi napad na dotadašnju muziku došao je preko 'Ramones'.
Gledano iz ugla publike, delovalo je kao da su 'Ramones' zaista srećna porodica, kao da ne postoji veće zadovoljstvo na svetu nego biti član tog benda. Ipak, nije bilo tako?
- Na žalost, nije. Džoj i Džon se nikada nisu slagali. Di Di i ja smo bili najbolji prijatelji u bendu, a on se nije trpeo ni sa Džonom ni sa Džojem. Ja sam jedni bio dobar i sa Džojem, svirao sam na njegovom solo albumu na kome je radio neposredno pre smrti. Džoj i ja se možda nismo u svemu slagali, posvađali bismo se, ali bismo se uvek pomirili i doveli stvari u red. Džoj i Džon nikada nisu doveli stvari u red. Nisu govorili 15 godina. Ja sam bio jedini Ramoun koji je posetio Džoja u bolnici.
Posle Džojeve smrti u medijima se pojavila izjava gitariste Džonija Ramouna, za koju je teško poverovati da je autentična...
- Kad je Džoj umro, Džoni je stvarno rekao 'Koga je briga, prodaćemo više ploča'. Tolika je bila njegova netrpeljivost. Kad sam čuo šta je izgovorio odlučio sam da prekinem sve odnose sa njim. Može neko da vam se ne sviđa, ali kad se pređe određena tačka, onda morate imati obzira, morate prilagoditi stav. Inače postajete osoba u člijoj blizini niko ne treba da bude, suviše hladna i negativna. Jednostavno, ne možete reći to što je on rekao. To se ne govori.
Možete li da podelite sa nama neki poseban trenutak vezan za prijateljstvo sa Džojem?
- Moja žena mu je napravila čokoladne kolačiće, koje je uvek voleo. Odneo sam mu ih u bolnicu, pričali smo, bio je zadovoljan svojim solo albumom. Sećam se takođe da se Džoju i meni dopao Fil Spektor, koga smo upoznali kad je producirao album Ramonesa 'End of the Century'. To su bili dobri trenuci sa Džojem, radovao se što će raditi s nekim s kim je oduvek želeo da radi. Kao i ja, uostalom. Spektor je jedan od ljudi kojima se divim i čiji rad izuzetno poštujem. Možda najveći od svih.
'End of the Century' je bio sjajan, odvažan i inovativan album, ali u svoje vreme prilično potcenjen od kritike.
- Više nije. Sad im se sviđa.
Koje su, po vašem mišljenju, najvažnije karakteristike nasleđa 'Ramonesa'?
- Dobra, brza muzika, energična muzika, čvrst stav. Sada bilo koja grupa klinaca može da napravi bend i svira muziku kao što je naša, da uživa u toj realističnoj muzici punoj energije, umesto u lažnim, bezvrednim stvarima koje im se danas nude i koje su prinuđeni da slušaju.
Koliko Amerika ceni to nasleđe?
- Sada ga ceni više nego ikad. Zato što ima previše đubreta. Previše. Ipak, ne može se reći da i ranije nisu shvatali ko smo: imamo pet zlatnih albuma.
Postoje mišljenja da su 'Ramones 'najveći pank bend i jedan od najvećih uopšte. Kakav je vaš stav?
- Najuticajniji, svakako. Slušate našu muziku, ili je svirate i osećate se dobro. Sav novac koji postoji na svetu ne može kupiti tu vrstu radosti. Novac ništa ne znači. Važno je biti srećan. Aleksandar Žikić
