Izvor: Blic, 06.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hoću da probudim uspavane umove
Hoću da probudim uspavane umove
Princeza iz nekog drugog sveta, kako je mnogi po pesmi pamte, Slađana Milošević poduhvatila se i drugačijeg, manje 'muzikalnog' posla. Naime, kao Koordinator pri ministarstvu kulture Srbije, krenula je u reformu muzičke industrije (čitaj estrade). A to, uz ostalo, podrazumeva rešavanje pitanja legalizacije, organizaciona uobličavanja, zaštitu autorskih prava(!), osavremenjivanje muzičkih udruženja i koncertnih agencija...
Poduži >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je spisak onoga što treba rešavati, ali pomenimo zakonsku regulativu iz oblasti marketinga, monopole u medijima, restruktuiranje profesionalnih organizacija...'Jugoslavija mora da potpiše konvencije o autorskim, izvođačkim, fonografskim i radiodifuznim pravima, jer bez toga ne može ni u Evropu ni u svet', kaže Slađana. Bavite se i restruktuiranjem Saveza estradno-muzičkih umetnika Srbije, kako tu teku stvari?
- Moj rad naišao je na čuveni otpor 'kadrovika'. Balkanski sindrom koji se opet pokazao na delu. Rukovodstvo ove organizacije je odbacilo koordinativno telo, koje me je izabralo za predsednika, i tako obustavilo svaku promenu. Na žalost, sami umetnici su nedovoljno informisani i zainteresovani za ostvarivanje svojih prava, što i nije neobično za društvo koje do sada nije pokazivalo brigu za njih. Muzičke unije u razvijenim društvima su veoma moćne, i bave se zaštitom umetnika od postavljanja standarda rada pa do sklapanja aražmana za socijalne i penzione programe. Niste li vi ipak nepopravljivi idealista?
- Svakako, ali sam i onaj koji postiže rezultate i svoj idealizam pretvara u nešto opipljivo. Jer pored ostalog, ostvarila sam kontakte sa stranim ekspertima, od kojih je nedavno bio u poseti mr. Paul Kilmer (američki stručnjak za intelektualnu svojinu), kontaktirala evropsku asocijaciju diskografa, održala niz sastanaka sa našim stručnjacima iz ove oblasti i odgovornim političarima, i animirala javnost i arbitre muzičke industrije da ovoj temi posvete pažnju, predložila promene nekih zakona koje su prihvaćene. I?
- Prošlo je godinu i po dana otkako sam predala elaborat o reformi grupi G 17 plus. Smatram da su i mediji i politički činioci veoma malo učinili da se problemi reše. Znate, pored 15 do 20 miliona maraka koje država gubi godišnje zbog piraterije i drugih nelegalnih poslovanja, uslov ulaska naše zemlje u zajednicu naroda je poštovanje univerzalnih standarda. Evropski savet ima sekciju koja se bavi problematikom istočnog tržišta i čeka naše uključenje. Zadatak koga sam se prihvatila je obiman i težak i potrebno je mnogo entuzijazma i upornosti da pomerite stvari, probudite uspavane umove i pobedite otpor onih kojima pravila i red ne idu u prilog. Može li se znati ko finansira tu vašu aktivnost?
- Ceo posao obavljam volonterski, iako znam da vlade drugih zemalja plaćaju stotine hiljada maraka za ovakav rad. Dakle, sama finansiram pomenute aktivnosti, kao što svojim umetničkim radom finansiram ideju o raznovrsnosti u našoj kulturi. Moj interes je napredak i oporavak sredine. Bilo bi lepo kada bi i sredina imala sličan interes. Koliko je, po vašem uverenju, naše društvo zainteresovano za promene?
- Naše društvo je nedovoljno informisano o tome šta treba da očekuje od promena. Kada se govori o kontroli sadržaja u medijima većina misli da će se zabraniti novokomponovana ili turbo-folk muzika i njeni derivati ukloniti iz javnosti. Ali, to nije rešenje. Proizvodnju ovakvih sadržaja naprosto treba destimulisati. Profiteri u ovoj oblasti, uz povlastice prethodnog režima, potkopali su naš moralni i duhovni temelj. Njihovo bogatstvo je dovoljni pokazatelj profitabilnosti šou-biznisa, ali je isto tako i pokazatelj odsustva brige za budućnost sredine u kojoj su to bogatstvo stekli. Duhovni genocid se nastavlja i napretka neće biti dok se pojedincu ne obezbedi mogućnost ostvarenja osnovnih sloboda izražavanja i individualnosti, sve dok se moćnicima ne objasni da nisu sami u ovoj Srbiji. Cilj demokratskog društva i jeste 'da svi bolje misle'. Šta podrazumevate pod monopolom u medijima?
- Nijedna poslovna organizacija ne može da poseduje apsolutnu vlast nad tržištem, što se odnosi i na medijske kuće. Mnoge od njih, naročito privatne, ne poštuju standarde o fer poslovanju. Ako elektronski medij poseduje frekvenciju koja pokriva teritoriju države, ili njen veći deo, onda mora da ima usklađene programske ciljeve sa interesom države. U diskografiji, na primer, neki mediji ne plaćaju reklamni prostor za emitovanje izdanja diskografskih kuća koje su deo njihovih kompanija i na taj način stiču startnu prednost u odnosu na diskografa koji bi se u trku upustio. Takve radnje su u svetu zakonom limitirane i u slučaju kršenja zakona o unakrsnom ulaganju i konfliktu interesa, potpuno zabranjene. I tome sam u elaboratu posvetila znatnu pažnju. Posvetili ste pažnju i kiču i šundu, kako nameravate da izađete na kraj sa tim?
- Destimulativnim merama, porezima po višoj stopi, etiketama upozorenja, raznim restriktivnim metodama. Možda bi i moj najnoviji CD 'Testirano na životinjama' nosio tu etiketu, zbog 'oštrijih tonova', ali iskorak iz dogovorene normalnosti se plaća. Znate, kič je u srpskoj stvarnosti, od kraja 70-tih do sada odigrao presudnu ulogu. Besmisao se duboko uvukao u našu svakodnevicu, narod je pod dejstvom medijskog transa, prestao da misli... S druge strane umetnička elita je ponižena jer joj je oduzeta materijalna sloboda a time i mogućnost stvaranja. 'Kič majstori' su anestezirali generacije koje će tek doći, ostavivši im u amanet svoja bulažnjenja. Portretisali su poželjni lik člana društva: žene su besmisleno erotizovane, i dolaze uz cenu, a muškarci kockasti nasilnici koji to mogu da plate! Često se upitam zašto sam uopšte prva ponela mini suknju i slobodne frizure. Njihov kič je našu borbu za slobodu izražavanja pretvorio u moralno raspadanje. Tatjana Njezić
