Izvor: Politika, 29.Jan.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hoćemo li dobiti „radnički ustav”
Sistem stalnog zaposlenja u jednoj firmi bio je jedan od značajnijih faktora ekonomskog razvoja Japana
Nacrt izmena i dopuna zakona o radu ide na doradu, jer predstavnici vlade, poslodavaca i sindikati nisu mogli da se dogovore ni oko čega. Kao i u mnogim drugim, mnogo bitnijim pitanjima,i za ovaj zakon, nekada nazvan radničkim ustavom, treba izgleda da nam rešenje saopšti inostrani faktor. Poslodavci su već pozvali u pomoć genseka Međunarodne organizacije poslodavaca (MOR) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da, kako kaže, podrži bolne promene Zakona o radu (bolne – zna se za radnike). Još da sindikati pozovu Međunarodnu sindikalnu federaciju,a vlada nekog birokratu iz Brisela, pa da „predstava” počne.
Da bi se pristupilo donošenju ovog značajnog zakona, trebalo bi prvo povesti javnu raspravu o pitanjima u kakvoj suinterakciji država, poslodavci i radnici. Koje su to specifičnosti radnopravnih odnosa u kojem je živelo srpsko društvo poslednjihpedesetak godina u uslovima radničkog samoupravljanja, bez obzira na to što se sada radi udrugačijem sistema vlasništva. Da li je realno da se jednim potezom pera precrtaju i one najpozitivnije tekovine tog sistema ili ih treba, na obostrano zadovoljstvo, prilagođene izmenjenim okolnostima, ugraditi u novi zakon? Nije baš da ništa nije valjalo.
Drugo, kakav je radni ambijent i poslovni moral u firmama?Kakav je odnos vlasnika kapitala i menadžmenta prema zaposlenom? Koliko su radnici vezani za firmu, koliko su joj posvećeni i koliko poslodavac vodi brigu o svom radniku? Da li se radnik oseća bezbednim za svoju egzistenciju ili radi u strahu da je u firmi od danas do sutra?Da li je tzv. tranzicija eufemizam za pljačku i robovski rad? Kakav doprinos procesu rada može radnik da da u takvoj psihozi i nesigurnosti?Dok se o takvim pitanjima ne povede široki društveni dijalog i ne postigne opšteprihvatljiv konsenzus, nikakav zakon neće doneti olakšanje niti razrešiti mnoge probleme.
Treće,ovaj zakon bi u obrazloženju morao da sadrži i poseban dodatak o proceni šta on donosi zaposlenima, poslodavcima, državi i društvu uopšte. Benefiti bi morali biti izraženi u kategorijama (ne)zaposlenosti, produktivnosti, prihoda države, podsticaja investicijama, standarda zaposlenih i sl. Za njihovo neispunjavanje predlagač bi morao da snosi političke konsekvence, čime bi se postepeno uvodila odgovornost i za one koji su do sada bili nedodirljivi.
Sistem stalnog zaposlenja u jednoj firmi bio je jedan od značajnijih faktora ekonomskog razvoja Japana,koji je poznat kao „ekonomsko čudo”. Stupanjem u radni odnos, uz ispunjavanje strogih kriterijuma i obuke u formi mentalnog i fizičkog drila, prilagođenog specifičnosti posla, radnik se „venčava” s firmom, a porodica u firmi dobija „staratelja”. Sve svoje umne i fizičke potencijale, uz stalno usavršavanje, radnik posvećuje firmi. Zauzvrat, firma prihvata radnika kao člana porodice, brine o njemu i njegovoj porodici. Obilazi je, interesuje se za školovanje dece, uslove stanovanja, njihov standard i sve ono što olakšava toj porodici da bi se njen zaposleni član mogao bezrezervno posvetiti firmi.
Poslodavac stimuliše tako posvećenog radnika da aktivno učestvuje u predlozima i inicijativama za unapređenje procesa rada. Predlozi koji dolaze iz organizacionih jedinica, prosleđuju se stepenasto do odbora direktora i po pravilu se usvajaju. Proces koji je išao odozdo kagore postepen je i zahteva vreme. Kada se predlog usvoji, proces odozgo nadole ide ekspresno i odmah se pristupa realizaciji, bez ikakvih otpora. To predstavlja svojevrsni sistem samoupravljanja na japanski način.
U uslovima takvog odnosa radnik–poslodavac i poslovnog morala uopšte, radnik ne oseća veću potrebu za sindikalnim udruživanjem. Sećam se da je početkom devedesetih godina manje od jedne trećine japanskih radnika bilo sindikalno organizovano. Postojao je, međutim, tzv. paradržavni sindikat „Rengo”,koji je fingirao sindikalizam za spoljni svet i pomalo „šurovao” s partijama na vlasti.
U globalnom svetu gde šačica najbogatijih i dalje uvećava bogatstvo,a broj siromašnih se rapidno povećava, promene su neminovne. Istorija nas uči da su revolucije podizali upravo radnici.
Ambasador u penziji
Radoman Jović
objavljeno: 29.01.2014.
