Izvor: Politika, 15.Mar.2015, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hirurgija od Prvog svetskog rata do danas
Ratna rana danas se obrađuje kao i pre sto godina. – Nekad se anestezija davala uz pomoć etra, danas sa savremenim lekovima
Prvi svetski rat po mnogo čemu je bio važan u istoriji ratne hirurgije. Broj povređenih je bio ogroman, kako zbog za to vreme novog streljačkog i artiljerijskog oružja, tako i zbog bojnih otrova koji su prvi put šire primenjeni. S druge strane, ovaj rat je doveo do značajnog napretka vojnog saniteta, a uvedeni su principi obrade ratne rane, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se primenjuju i danas. Poštovanjem tih principa, ali i osavremenjivanjem organizacije zbrinjavanja ranjenih i požrtvovanju pripadnika vojnog saniteta na frontu, ratna hirurgija je prvi put u svojoj istoriji ostvarila spektakularne rezultate. Tako je, na primer, smrtnost od strelnih povreda mozga smanjena sa dotadašnjih 75 na oko 28 odsto.
Kako objašnjava pukovnik profesor dr Zoran Roganović, načelnik Klinike za neurohirurgiju Vojnomedicinske akademije, lečenje ratnih povreda je kompleksno i najčešće je potrebno uraditi više operacija.
– Princip hirurške obrade ratne rane nije se mnogo promenio nakon Prvog svetskog rata, ali je došlo do značajne modernizacije opreme i instrumenata koji se koriste prilikom intervencija. Kao i u robotici, sada je neko drugo vreme, gde je nezamislivo medicinu raditi bez kompjutera i savremenih aparata. Operativna tehnika je pogotovo napredovala u zbrinjavanju povreda kičmenog stuba, krvnih sudova i kostiju. Ranije nije bilo moguće pomoći ranjenima usled strelnih povreda kičme, a sada je smrtnost zbog takvih povreda niska, iako je invaliditet i dalje vrlo visok. Najviše je tehnološki napredovalo zbrinjavanje oštećenja kostiju, jer postoji mogućnost spoljašnje fiksacije kostiju, koja omogućava brže i bezbednije zarastanje kosti – istakao je dr Roganović.
Osim napretka u samoj hirurškoj tehnici, važno je i usavršavanje tehnika u transfuziologiji i anesteziologiji. Naš sagovornik ubeđen da su hirurzi i ostali lekari radili sa mnogo entuzijazma i smislom za improvizaciju. Transfuzija krvi je od tada napredovala i ne može da se poredi sa sadašnjom situacijom, jer savremene mogućnosti transfuzije nisu postojale, ali su postojali drugačiji načini čuvanja i vraćanja krvi. Tokom operacije se skupljala krv ranjenika u jednoj posudi i posle intervencije je vraćana pacijentu. Tako su mnogi životi spaseni, iako je rizik od infekcije bio veliki.
Anestezija je od Prvog svetskog rata do danas značajno napredovala, od ranijih „uspavljivanja” maskom koja sadrži etar, do današnje visoko sofisticirane anesteziološke opreme i savremenih medikamenata.
Veoma je značajan i napredak u farmaceutskoj industriji, pre svega u proizvodnji jakih antibiotika, jer ratne povrede imaju veliki rizik infekcije, pa je neophodna primena najmanje tri antibiotska preparata.
– Načini sterilizacije zavojnog materijala su takođe ranije bili drugačiji. Dešavalo se da nije bilo dovoljno gaza na frontu, pa su se one prale i otkuvavale, a zatim sušile na suncu, da bi opet mogle da se koriste – kaže dr Roganović.
Naš sagovornik pojašnjava da je masovnost povreda koje treba zbrinuti najznačajnija odlika ratne hirurgije, ali je i način zbrinjavanja povreda u ratu drugačiji nego u miru. Oni koji su imali najteže povrede i koji su gotovo mrtvi – zbrinjavali su se poslednji.
– Možda to deluje nehumano, ali je neophodno u ratnim situacijama. Zbog svoje velike brzine i rotacionog kretanja, zrno u pogođenom tkivu stvara takozvanu privremenu šupljinu, koja može biti i 50 puta veća od samog zrna. Zato su oštećenja tkiva veoma velika, a nakon povreda sadržaja lobanje često dolazi i do trenutne smrti. Do značajnog oštećenja tkiva dolazi i nakon ustrela u grudi, stomak i ekstremitete. Metak ili geler se iz tela ne vade po svaku cenu, a njihovo uklanjanje nije uvek jednostavno. Danas se lokacija gelera (metka) utvrđuje savremenim dijagnostičkim procedurama, a ranije su lekari procenjivali njihovu lokalizaciju samo na osnovu putanje projektila, postojećih simptoma i distribucije bola. Najzad, treba napomenuti da strelne povrede jesu najčešće u ratu, ali da 30 odsto svih ratnih povreda čine takozvane tupe povrede koje na ratištu nastaju usled padova, tuča, udesa... – kaže dr Roganović.
----------------------------------
Kad topovi utihnu – više posla za psihijatre
Kad topovi utihnu ima više posla za psihijatre, pojašnjava dr Gordana Mandić-Gajić, neuropsihijatar iz Klinike za psihijatriju VMA. Od pamtiveka, ratnici su doživljavali traumatski stres koji je menjao svoje nazive tokom istorije. Tako se u vreme Prvog svetskog rata pominje „šel šok”, a na našem području tokom Drugog svetskog rata „ratna neuroza Jugoslovena”. Tek 1980. godine nastaje pojam posttraumatskog stresnog sindroma.
– Njegova suština je pojava mentalnog poremećaja sa nizom simptoma usled izloženosti katastrofičnom stresnom događaju sa dominantnim ponovnim proživljavanjem traume, ponašanjem izbegavanja, doživljaja emocionalne otupelosti i pojačane razdražljivosti. Ovaj poremećaj može da ima hroničan tok i da traje godinama nakon završetka rata i da dovede do oteženog prilagođavanja veterana na uslove porodičnog i društvenog života. Veliki broj veterana sa pomenutim smetnjama je doveo do potrebe za razvojem raznih vidova individualne i grupne psihoterapije u njihovom lečenju. Ostvaren je i napredak u razumevanju njihovih smetnji sa skidanjem nepopularne etikete od strane šire zajednice i prihvatanja da se radi o normalnom reagovanju na sve ono što su preživeli – dodala je dr Mandić-Gajić.
Danijela Davidov-Kesar
objavljeno: 15.03.2015.
