Izvor: Politika, 24.Nov.2012, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hiljade žrtava, nijedan krivac
Malo ko je danas u Hrvatskoj spreman da toleriše pokušaje da se stvaranje ove nezavisne države slika tamnim bojama
Zar se Hrvatska nije umorila od svađe sa Srbijom, pa i sa ostatkom sveta zbog „Oluje”? Odgovor se samo delom krije iza haških odora pravde i morala. Glavni razlog zašto se Hrvati nisu umorili, a verovatno se i neće umoriti, jeste ogromna emocionalna investicija koja je dovela do nezavisne i samostalne Hrvatske. Očigledno su u tom procesu mnogi pretrpeli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i lične gubitke, ali čak i oni koji nisu, učestvovali su u toj drami kao navijači. Jer, to je bila drama koja je u Hrvatskoj uspostavila svet u kojem oni danas žive. Iako mnogi nisu zadovoljni sadašnjom situacijom u Hrvatskoj, malo ko je danas spreman da toleriše pokušaje da se stvaranje nezavisne Hrvatske slika tamnim bojama, pogotovo što je stvaranje samostalne države bilo i njihovo sopstveno stvaranje. Zapravo, ko su do 1991. bili donedavni, pa i sadašnji, glavni protagonisti javne hrvatske političke scene? Uglavnom anonimusi, za koje niko izvan prostora od „Zvečke” do „Trgača” u samom centru Zagreba nije čuo. Mnogima sam lično posuđivao „za kavicu”, kad ono – posle 1991. eto ti njih kod Miterana, pa u Beloj kući, pa kod nemačkog kancelara. Što bi oni sami rekli: „Za povjerovat”!
Možda otuda i takvo hladno, skoro rutinsko, ignorisanje ne samo nedavne prošlosti, već i zdravog razuma. Kako objasniti političkom vrhu Hrvatske da, ako osuda ima neko značenje onda oslobađanje nema baš nikakvo, osim da se konstatuje odsustvo dovoljno jakih optužbi? Hiljade žrtva, a nijedan krivac? Odnosno zločini koji se možda ne mogu kazniti, ali se sigurno ne mogu oprostiti. Haška presuda jedna je stvar, trijumfalizam u Hrvatskoj povodom toga pokazuje stvarnu želju jednog naroda za pomirenjem i istinom.
Hrvatski je Sabor u oktobru 2000. usvojio je rezoluciju, koja i danas važi, sa zvaničnim hrvatskim stavom o domovinskom ratu, a u njoj stoji: „Republika Hrvatska je vodila pravedan i legitimni odbrambeni rat, a ne agresivni, osvajački rat protiv drugih. Zemlja je u ovom ratu branila svoju teritoriju od velikosrpske agresije unutar svojih međunarodno priznatih granica”.
Istina je uvek i prva žrtva rata. Tuđmanova je vlast 1990. i 1991. koketirala s ustaškim nostalgijama, težila je rehabilitaciji NDH, a po kasnijim rečima Stipe Mesića, crnokošuljaška ikonografija imala je za cilj antagonizaciju Srba u Hrvatskoj protiv nove hrvatske države. Je li dobar deo hrvatske javnosti prihvatio tada tuđmanovsku interpretaciju „da je NDH, između ostalog, bila izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom državom”? Jeste. Da li su Tuđman i njegovi pomoćnici ikada verovali u nezavisnu Hrvatsku u kojoj bi Hrvati i etnički Srbi, koji su do 1991. činili 12 odsto stanovništva, živeli zajedno u miru? Mislim da nisu. Je li Tuđman 1990. izbacio Srbe iz hrvatskog ustava kao do tada državotvoran i konstitutivni narod? Jeste. Je li svojim generalima posle „Oluje” rekao: „Rešili smo srpsko pitanje, više nikada neće biti 12 odsto Srba u Hrvatskoj. Tri, ili četiri odsto Srba neće ugroziti hrvatsku državu”.
Da stvar bude još složenija, Tuđman je bio u pravu, Srbi su hteli da ostanu u Jugoslaviji, Srbi u Hrvatskoj nisu hteli nezavisnu hrvatsku državu. A kako su Srbe suprotstavljali toj novoj državi? U decembru 1993. „Njujork tajms” piše: „Hrvatska je vlada isterala hiljade svojih protivnika, uglavnom Srba, iz njihovih domova, od 1991. vlasti su digle u vazduh desetine hiljada uglavnom srpskih kuća, čitave porodice su pobijene. Prema Suzan Vudvord, hrvatska je vlada do 1993. već proterala skoro sve Srbe izvan Krajine”. Isti list se u tekstu od aprila 1997. pita: „Je li Zapad postao tako bolestan da dopušta da hrvatski fašizam živi svoj zagrobni život?”
Zapad je na Balkanu prao svoj veliki veš. Nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel je početkom devedesetih godina opisao moto politike Zapada na Balkanu rečenicom: „Treba naterati Srbiju da padne na kolena”. Bivša Jugoslavija bila je od suštinskog značaja za emancipovanje nemačke spoljne politike, Savezna Republika Nemačka je 1991. prvi put vojno izašla izvan granica Nemačke upravo na prostoru bivše Jugoslavije.
Naravno, zločine u Hrvatskoj činili su i Srbi, u Škabrnji, kod Dubrovnika, na Ovčari. Bilo je proterivanja hrvatskog stanovništva sa područja Krajine, krađa, paljevina kuća, maltretiranja Hrvata civila...
Zbog svega toga Haški tribunal neće imati poslednju reč u preispitivanju naše nedavne prošlosti i njenom prevazilaženju, mada njegove presude mogu da imaju zbirno dejstvo na način razmišljanja ljudi. Ako bude dovoljno političke volje takva pitanja mogu biti prevaziđena, a da ne budu i rešena. Mnoge evropske države mirno komšijski žive uprkos korenito različitim pogledima na njihovu ne tako davnu zajedničku istoriju...
Miroslav Lazanski
objavljeno: 24.11.2012.
.jpg)
