Izvor: Politika, 14.Okt.2014, 15:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hemijska kastracija
Krivično zakonodavstvo samo u ograničenoj meri može biti sredstvo zaštite dece
Uvek kada se desi neko teško krivično delo, a naročito kada se radi o zločinu učinjenom prema detetu, javnost se veoma razgnevi i tada se često razmišlja o mogućnostima da se zakonskim rešenjima spreče novi takvi i slični zločini. Nedavni slučaj silovanja i ubistva devojčice od strane notornog povratnika, koji je kao maloletan već osuđivan za silovanje i ubistvo, rasplamsao je kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << polemiku o „blagosti” naše kaznene politike, tako i ideju o uvođenju tzv. hemijske kastracije u naše krivično zakonodavstvo. Prema propisanim sankcijama, a poslednjih godina i prema kaznama koje se u zakonskim rasponima izriču za teška krivična dela, krivično zakonodavstvo Srbije je među najstrožima u Evropi. Konkretnom učiniocu krivičnog dela koje je sada povod za razmišljanje o uvođenju hemijske kastracije preti kazna od trideset do četrdeset godina zatvora. Moguće je uvođenje kazne doživotnog zatvora, ali bi i primena takve krivične sankcije bila moguća samo u budućnosti, a ne na aktuelne učinioce krivičnih dela.
I kada bi se momentalno uvela hemijska kastracija, ona bi se takođe mogla primenjivati samo u odnosu na krivična dela učinjena nakon takve izmene Krivičnog zakonika. Da li je takva mera adekvatna za naš pravni sistem i da li bi ona zaista efikasno sprečavala silovanja, a naročito zločine prema deci? Savremena nauka na ova pitanja odgovara sa puno skepse. Hemijska kastracija se svodi na davanje, najčešće u obliku injekcija, određenih medikamenata koji suzbijaju polni nagon. U SAD je ta mera prvo uvedena u Kaliforniji, a potom i u nekim drugim državama, a u Evropi je u Velikoj Britaniji i Nemačkoj bilo sporadično takvih intervencija, ali ne u obliku formalne krivične sankcije, već kao vid lečenja učinilaca seksualnih delikata, koji su pristali na to. Nedavno su takvu sankciju uvele Poljska, Moldavija i Estonija. Od republika nekadašnje SFRJ, takvu meru poznaje jedino Makedonija.
U državama koje imaju više iskustva s takvom merom, nije primećeno da je ona doprinela smanjenju stope seksualnih delikata, što je i logično, jer savremeno krivično pravo omogućava primenu sankcije samo u periodu za koji je izrečena. Učinilac krivičnog dela koji je izdržao kaznu ne može biti na neograničeno vreme podvrgnut bilo kojoj prinudnoj meri, osim ako je na uslovnom otpustu, a on traje samo određeno vreme. Kod nas se zaboravlja na postojanje i drugih preventivnih mogućnosti. Sama dužina kazne sprečava vršenje novih krivičnih dela, a za teške zločine učinjene prema deci propisane su dugotrajne kazne zatvora. Ako je učinilac krivično delo učinio u stanju neuračunljivosti i ako se radi o osobi s poremećenim seksualnim nagonom, njemu se može izreći mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja, koja može trajati i neograničeno, sve dok je takvo lice opasno po okolinu.
U Srbiji se tradicionalno svako razume u fudbal i u politiku, a poslednjih godina i u krivično pravo. Zato imamo sve više loših zakona, donesenih pretežno iz marketinških razloga, a čiji su povod konkretni slučajevi koji se uglavnom ne mogu rešavati na takav način. Time se samo zamajava javnost, te stvara utisak da će sve biti idealno samo ako promenimo neke zakone. Tako stoje stvari i sa zaštitom dece. U Srbiji je, nažalost, sve manje dece, ali je zato sve više „brige o deci”. Dušebrižnicima koji misle da se deca najbolje štite krivičnim pravom i koji sada hemijsku kastraciju označavaju kao „čarobni štapić” za sprečavanje silovanja dece ne pada na pamet da se zapitaju kako stvari stoje sa socijalnom zaštitom i brigom o siromašnoj, zapuštenoj i napuštenoj deci. Pa nesrećna devojčica koja je žrtva brutalnog zločina pre toga je godinama živela u izrazito teškim uslovima. Danima je sama lutala ulicama i bilo je, nažalost, samo pitanje vremena kada će postati žrtva. Bolje je energiju usmeriti u poboljšanje brige i staranja o deci koja žive u bedi i bez adekvatnog roditeljskog staranja nego se isticati inovacijama Krivičnog zakonika.
Dostojevski je pisao da ni najveća sreća čovečanstva nije vredna jedne suze nevinog deteta, ali mi, nažalost, ne živimo u savršenom svetu i deca nekada postaju i žrtve užasnih zločina. Krivično zakonodavstvo samo u ograničenoj meri može biti sredstvo zaštite dece i veoma je loše kada se iz marketinških razloga, ishitrenim, a često i nestručnim izmenama te važne oblasti pravnog sistema, demonstrira, a nekada i samo simulira velika briga za decu.
Milan Škulić
objavljeno: 14.10.2014.
