Izvor: Blic, 15.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Guranje istine u duboku nesvest
Guranje istine u duboku nesvest
U kakvom svetu živimo, da li smo svesni u svetu dominantnih obrazaca ponašanja i njihovih uzroka, zašto možda prečesto izgledamo naivni kada pokušavamo da se odredimo prema velikim stvarima ili procesima koji se događaju u nama ili oko nas? O tome šta prvo treba da shvatimo da bismo povećali šanse da donosimo prave odluke govori dr Mila Alečković-Nikolić, koja se u Francuskoj više od 20 i u Americi oko godinu dana bavi etnopsihologijom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << posebno razlikama zapadnog i istočnog hrišćanstva.
Postoji li psihologija različitih civilizacija?
- Sve što se u istoriji dešavalo ostavilo je nekog traga, pa i rascep dvaju crkava. Hrišćanstvo je, u startu gledano, jedna ista civilizacija, ali vekovna razdvojenost institucija, naroda, običaja, ostavila je tragove, koje mi i danas osećamo. Ali to ne ukida kolektivne razlike, koje, opet, ne treba shvatiti kao zlo, već kao bogatstvo. Kada razlike počnemo nasilno da poravnavamo, nastaju nesreće. Danas smo suočeni sa rebusom koja će civilizacija odneti pobedu. Ako do tog sukoba uopšte dođe, Evropa, zapadno i istočno-hrišćanska i laička civilizacija naći će se u najlošijem položaju. Važno je zbog toga da Evropljani shvate šta ih zapravo razjedinjuje, a šta spaja. Koje su osnovne razlike između tih slika sveta?
- Tradicija istočne crkve je uglavnom kolektivistička i u njoj su oduvek bili važni pojmovi i akcije zajedništva, pomaganja, milosrđa i deobe. Sve to postoji i kod katoličke braće, ali se njihov značaj mnogo brže gubi zbog različitog razvoja društvenih institucija. Istovremeno u samom protestantskom učenju ovi momenti nisu toliko izraženi. Razlike su dubinske i suštinske, što se može videti već u lingvističkoj ravni - oni kažu 'oče moj', a mi 'oče naš'. Različit je odnosno prema sticanju i materijalnom bogatstvu, a u običajima i psihologiji istočne crkve sačuvane su institucije zajedništva (više simboličkog i ponekad iracionalnog), pri čemu se 'bolesni' deo zajednice ne odbacuje već pokušava uklopiti. Mit efikasnog 'odsecanja' ne postoji, kao u rečima Nikolasa Midija koji pred osudu Jovanke Orleanke kaže: 'Kada je jedan organ bolestan, pati celina i zato ga treba odseći'. U istočno-hrišćanskoj slici sveta je i mnogo dublje očuvan paganski uticaj i mentalitet, koji je kod zapadne braće efikasno potisnut. Važna razlika između ova dva pristupa je i potiskivanje stvarnosti, činjenica i krivica... - Potiskivanje je psihološki mehanizam očuvanja ličnosti, koji funkcioniše kada su neki sadržaji isuviše teški za Ja i prete da dovedu do raspada ličnosti, ali ono može da ima i patološki karakter, naročito ako postane dominantno, jer onda izaziva naknadnu iracionalnost u ponašanju. Ovaj mehanizam vezan je za pojam krivice, a on opet za pojam agresije. U zapadnom hrišćanstvu veoma je dominantno potiskivanje stvarnosti koji se ogleda u efikasnom nasilju, institucionalizovanoj surovosti i brzom 'zaboravu' svega što je neprijatno, bez okajavanja, podsećanja i samouvida. Agresija se zato akumulira i to je zatvoren krug. U istočnom hrišćanstvu, gledamo najuopštenije, manje je ili manje uspešnog potiskivanja, a tradicija, sećanje i pokajništvo su jači kao i otvoreno izražavanje patnje.
Psihološke posledice po pojedinca ili zajednicu ova dva modela sasvim su različite. Bez buđenja tog osećaja prema drugim ili samome sebi nema terapije, niti ozdravljenja ni jedinke, niti kolektiva. Američka civilizacija danas ne budi krivicu prema milijardama ljudi pobijenih po celom svetu, već kreće u novi napad iz koga možda više niko neće živ izaći. Potiskivanje je i reći da je u srušenim kulama bilo po trideset hiljada ljudi, da spasenih ima veoma malo, a da se broj žrtava procenjuje na šest hiljada... Sve je to apsurd guranja istine u duboku nesvest.
Koje su osnovne razlike prema smrti i seksualnosti između ova dva shvatanja?
- Odnos prema ova dva fenomena (ali i ludilu kao obliku duhovne smrti), najbolja je globalna dijagnostika jedne zajednice. U zapadno-hrišćanskoj viziji sveta nema pripreme za smrt. Ona zatiče, vara, skandalizuje, ostavlja ruševinu i nemoć oko sebe. Cela filozofija prirodnog odnosa prema nestanku je izgubljena, a cinični racionalizam modernog čoveka uništio je i odnos prema svetu koji je prelazni stupanj u pobeđivanju straha od smrti. Moderni čovek je tako najveća kukavica od svih bića, ali pošto mu više ništa nije sveto, i biće koje najlakše ubija. U istočno-hrišćanskoj tradiciji, gde su mnogi ritualni paganski običaji sačuvani, a potiskivanje je manje uspešno, ko 'poštuje' smrt taj poštuje i život, odnosno ko poštuje nestanak, poštuje i trajanje. Rađa li sve to devijantnost i destruktivnost?
- U strogo individualističkim i atomizovanim društvima, kakva su zapadnohrišćanska, perverzije su veoma raznolike i kreću se od tzv. analne strukture ličnosti ili zajednice, preko nametanja kolektivnih bolesnih oblika života, do načina na koji se ubijaju drugi narodi ili izvršava smrtna kazna nad pojedincima. Pojedinci ili zajednice zapadaju u konformizam, destruktivnost, cinizam, projektivnost. Kolektivna perverzija je i nametanje homoseksualizma kao dominantnog oblika života. Istovremeno, ratovi 'na daljinu', bez direktnog konfrontiranja sa žrtvom, koji su bili američki model u poslednjih nekoliko decenija, takođe su izuzetno perverzni, jer eliminišu mogućnost izazivanja krivice koja jedina može da pokrene nešto ljudsko u samom čoveku. Cela virtuelna klima simulakruma i igre tamo gde je reč o najtežim egzistencijalnim momentima, izuzetno je patološka, a ona je upravo čedo društava koja dominantno potiskuju i brzo zaboravljaju. Zoran Knezević
