Izvor: Politika, 16.Jul.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Granični prag ministra finansija
Posle ostavke još jednog ministra nestranačkog eksperta postavlja se pitanje da li je prikladnije da mandatari na ministarska mesta predlažu stranačke ljude
U zemljama sa stabilnim državnim institucijama ministar finansija će eventualno podneti ostavku zbog koncepcijskih razmimoilaženja tokom koncipiranja predloga budžeta i mera vladine ekonomske politike. Ili ako se ne slaže s načinom realizacije te politike. Reč je, po pravilu, o veoma kompetentnim stručnjacima koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << imaju i političku podršku. Zbog te kompetentnosti oni imaju svoj „granični prag” preko koga, u slučajevima razmimoilaženja s vladom i skupštinskom većinom, ne žele da pređu. Oni onda podnose ostavku i vraćaju se na odgovarajuće pozicije u privatnom sektoru ili u institucije iz kojih su došli.
Kod nas se pak za izbor ministra finansija obično primenjuju dva koncepta, što je od uticaja na dužinu njihovog mandata. Prvi koncept je kada mandatar za sastav vlade dovodi na to mesto proverene partijske kadrove, s tim što nivo njihove kompetentnosti može biti različit. Drugi koncept, koji se u poslednje vreme upražnjava, svodi se na izbor ministara eksperata, a premijer je taj koji presudno utiče na njihov odabir. Pri tom se naročito naglašava njihova kompetentnost, što je pomalo čudno jer se podrazumeva da je čovek koji prihvata takvu funkciju prethodno sa sobom raščistio da li je dovoljno pripremljen da se hvata ukoštac s tom problematikom – u ovom slučaju iz fiskalne sfere. I drugo, da li je sklon da pravi određene kompromise sa skupštinskom većinom i budućim premijerom. I onda bi bilo uobičajenoda, ukoliko se ta puna koncepcijska saglasnost postigne, da i ministar finansija deli sudbinu vlade i dužinu njenog mandata.
U slučaju ministra Krstića i njegovog prethodnika na čelu resora privrede Radulovića do toga nije došlo, a razmimoilaženja su se mogla nazreti pre svega zbog dinamike realizacije mera koje od nas zahtevaju međunarodne finansijske institucije. Ispostavilo se da ovi ministri nisu dobili političku podršku za predložene mere. Zato mislim da je za Srbiju najprikladnije da mandatari predlažu ljude koji su deo stranačkog tima, a imaju i odgovarajuće stručne kompetencije. Ovako, suočili smo se sa situacijom da je tokom prezentacije ekspozea postojala potpuna sinhronizacija stavova premijera i ministra finansija, da bi za manje od 90 dana došlo do razmimoilaženja.
Takođe želim da razbijem jednu ovdašnju famu – da je uobičajeno da postoji ekspertski i stranački deo vlade. Takve podele u svetu nema. Jer stranke na ministarska mesta biraju svoje ljude, one koji imaju odgovarajuću reputaciju. Interes vlade je da takve ličnosti, pogotovo na mestima ministara finansija i privrede, kao i guvernera centralne banke, uspešno komuniciraju s poslovnim svetom, od kojeg de fakto zavisi da li će predložene mere biti delotvorne. Zato bi i naši mandatari trebalo dobro da razmisle kome nude određenu funkciju, pogotovo što je u Srbiji decenijama praksa da čim se nečije ime pomene kao ime mogućeg kandidata za neku poziciju, on je to već prihvatio.
U našem konkretnom slučaju nemam dilemu da li su budžetske restrikcije nužne. Ovde je samo pitanje ko će poneti veći, a ko manji teret drakonskih mera, to jest da li će one biti usklađene sa socijalnom slikom društva. Ali ne može se očekivati njihovo prolongiranje u državi u kojoj na jednog zaposlenog imate jednog penzionera. I u kojoj za dve godine iz javnog sektora treba otpustiti 160.000 ljudi. Kako se ta administracija godinama kumulirala znali su i u MMF-u i u Svetskoj banci. Damoklov mač bankrotstva je nad nama, a sad nema prostora za kupovinu vremena novim masovnim zaduživanjem, kao nekad. Postoji samo potreba da opterećenja najviše budu okrenuta ka onima koji su do sada izvlačili korist iz naše ekonomske situacije. I obrnuto, ako bi se teret ponovo prevalio na najsiromašnije slojeve, to bi bilo socijalno neizdrživo. O tome ne treba ni raspravljati. Kao ni o tome da li je u pravu Krstić ili Vučić, jer ovde je reč o činjenici da nam je manevarski prostor veoma sužen. Ali ako želimo pregovore sa MMF-om – a oni su nam preko potrebni zbog onoga što se zove cena zaduživanja – vlada mora u tome plivati i iskazati svoju odlučnost da ono što je u našoj potrošnji neracionalno eliminiše.
Stvara se ovih dana i utisak da je ostavka ministra Krstića poslužila kao sredstvo za amortizovanje neraspoloženja građana zbog oštrih mera koje će vlada preduzeti. Ne isključujem da u ovom slučaju i toga ima, jer je i takvo „amortizovanje” već viđeno na prostoru Srbije. Ali to je veoma čudno, jer ako jedna stranka ima apsolutnu vlast i ako je na izborima dobila poverenje uz otvoreno ukazivanje na težinu krize, onda pokušaj stvaranja slike da kriza nije tako duboka nikuda ne vodi.
Pogotovo što naš narod, iako ekonomski iscrpljen, ima visok prag trpljenja, što me ponekad začuđuje. Ako bi, dakle, narod video da vlada zaista nastoji da teret drakonskih mera rasporedi pravilno, poštujući realno ekonomsko stanje svakog od nas, onda bi te mere bile lakše prihvaćene, u iščekivanju nekih boljih vremena. Hitna promena ustava u cilju stvaranja efikasnih institucija u Srbiji (od parlamenta do izvršne vlasti i centralne banke) nužna je, a stranka na vlasti sa apsolutnom većinom to može brzo da realizuje. Time će dokazati svoju spremnost na pravljenje suštinske promene u društvu.
Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Đorđe Đukić
objavljeno: 16.07.2014.
