Izvor: Politika, 08.Okt.2010, 23:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Granica na Uni
Ujutro, na postrojavanju i smotri vojnika, svako komanduje na svom jeziku
Prohladna jesenja subota, granični prelaz Kostajnica. Reka Una deli Hrvatsku od Srpske Kostajnice, odnosno od bosanske. Međunarodni granični prelaz, na prvi pogled ozbiljna lica policajaca i carinika, istina pod istim su krovom, nadstrešnicom. Prolaze ljudi u automobilima i još više kao pešaci. Iz Hrvatske Kostajnice u Srpsku. Na povratku pune torbe hleba, hrane, najobičnije stvari za svakodnevni život. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U Srpskoj je sve jeftinije. Prolaze ljudi pored policajaca i samo im, onako u hodu, pokazuju lične, odnosno osobne karte. Ovi opet kao ozbiljno to osmotre. I svi se smeju. Nekoliko metara pored prelaza, na rečnoj adi, ostaci nekakve srednjovekovne tvrđave na kojoj se vije velika hrvatska zastava. Oko te ade već dugo se spore države Hrvatska i BiH, reka Una je promenila tok i Zagreb tvrdi da je ta mala ada sa tim ostacima stare tvrđave sada hrvatska teritorija. Ovi u Sarajevu kažu da to nije tako. I dve države se spore oko 150 kvadratnih metara. Malo veći stan.
Odmah iza graničnog prelaza u Srpskoj Kostajnici mala pijaca sa svim i svačim. Od mesa, banana i kafe do cementa i plastičnih burića. Kafane su onako jesenje, u polumraku sede gosti već u toplim gunjevima. Malo se priča, više se ćuti. Zapravo, do sada sam znao samo za hrvatsku „glasnu ćutnju” iz vremena pred kraj SFRJ, sada vidim ima toga i u BiH. Ne mogu da razumem da društvo od troje ljudi sedi tako u kafani i po 20 minuta i niko ne progovori ni reč. Šta se to dogodilo sa tim ljudima? Moj prijatelj slikar Mladen Karan, inače iz tog kraja, a živi u Firenci, upoznaje me sa Ljubom, mladim poručnikom vojske BiH. Ljubo se sprema za misiju u Avganistanu, kaže može dobro da se zaradi tamo. Mladen mu dobacuje da može i život i zdravlje tamo da se ostavi. Ljubo se osmehuje, ma pusti to, Mladene. Kaže da sada mora intenzivno da uči i engleski zbog te misije. A veli da osim srpskog još govori i dva strana jezika, hrvatski i bošnjački.
„Ma daj, Ljubo”, kažem ja.
„Zaista, dođite kod mene u kasarnu u Banjaluku. Moja jedinica je sastavljena od vojnika, podoficira i oficira Srba, Bošnjaka i Hrvata. Ujutro, na postrojavanju i smotri vojnika, svako komanduje na svom jeziku. Izađe oficir Hrvat i komanduje: satnija pozor. I svi stanemo mirno. Onda oficir Bošnjak komanduje satnija u čevrndiju, i svi se okrenemo na levo krug. Sledeće jutro oficir Srbin pozdravio nas je na smotri onim pomoz bog junaci. Svi mi Srbi naravno da smo odgovorili ,,bog ti pomogao”. I tako to ide u višenacionalnoj jedinici, ma mi smo nova JNA, sa više jezika. I u patrole idemo uvek u mešovitom nacionalnom sastavu, magacine i skladišta uvek čuvaju nacionalno mešovite straže. Onda jedni druge kao zezamo ko je kome ukrao tenk u prošlom ratu, a ko je švercovao cigarete i naftu. Jedan je od naših u prošlom ratu ukrao Hrvatima već postavljeni pontonski most, a nije bio Srbin već Slovenac u vojsci Republike Srpske...”
„Dobro, Ljubo, kako ide ta vaša obuka, kako vežbate?”
„Sve po šemama NATO-a, znaš ono cigara-formacija, dijamant i klin-formacija. Podelimo se na one alfa i beta timove i tako vežbamo. Na poligonu Manjača gađamo rumunskim višecevnim raketnim bacačima. A sve nas nadgledaju nekakvi NATO narednici koji bi se u prvoj našoj šumi izgubili.”
„Nemoj tako, Ljubo, pa svi oni imaju dži-pi-es, da se ne izgube. Nego, šta vas u oružanim snagama BiH uče, je li NATO vojno-politički savez, ili političko-vojni?”
„Koliko ja znam iz literature koja mi je dostupna, upravo je na primeru BiH u avgustu 1995. godine prvi put u istoriji alijanse došlo do određenih razlika između SAD i ostalih država članica NATO-a. Tadašnji komandant NATO-a američki general Džulvan je izjavio da NATO nije politički klub već vojna organizacija i da mora da funkcioniše kao vojna organizacija, da treba da prilagodi kapacitete i svoju vojnu tehnologiju, tako da i u budućnosti može da funkcioniše kao efikasna vojna organizacija. Koliko znam, a radim i magistarski rad o ulozi NATO-a u 21. veku, nemački general Klaus Najman, koji se u jesen 1999. godine povukao sa funkcije šefa vojnog komiteta NATO-a, je 3. novembra 1999. godine pred Odborom američkog Senata za vojna pitanja rekao da NATO mora da poboljša procedure između vojnog i političkog ogranka alijanse tako da NATO može bez ikakvog odlaganja i ograničenja da zakorači u bilo koji region na svetu. Vidite, moj magistarski rad ima jednu od teza kako je upravo rat između SRJ i NATO-a oko Kosova doprineo da komanda NATO-a uvidi da je zbog političkih ograničenja u tom sukobu bio narušen vojni sistem NATO-a za upravljanje krizama. I oni to više ne žele da opet dožive u nekom novom ratu.”
„Zanimljivo Ljubo, a ja već pomislio kako se NATO lepo transformisao iz vojnog u političko-vojni savez. Nego, vidim da ćeš daleko dogurati u karijeri ako budeš tako glasno razmišljao. Ugledaj se na ove u kafani. I odmah u čevrndiju prijatelju.”
Na graničnom prelazu nisu znali da li da mi carine staru konjsku potkovicu. Gledali su je kao da je od zlata.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 09/10/2010
