Izvor: Politika, 28.Okt.2012, 15:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gramzivost bez granica
Da li smo zaista na pragu ukidanja dugogodišnjeg lovostaja na korupcionaške kapitalce koje je najavio Aleksandar Vučić, obećavajući da će pravdi da privede barem deo visoko pozicionirane bratije politike i biznisa koja nam svakog dana odvaja od usta?
Gotovo svaka vlada donosila je još nemilosrdniji zakon za progon lupeža, ali godinama su se sasvim retki obazirali na takve političke trivijalnosti iako se radi o pročišćavanju države, o hvatanju vazduha kada je ova pošast, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja po nekim računicama odnosi milijardu evra godišnje, došla do nosa.
Kako je ova vlast izabrana na nezadovoljstvu naroda radom prethodne, razumljivo je da se od nje očekuje da šakom udari po stolu, da otvori front protiv stoglave Hidre i raznih špekulanata koji se igraju tuđim sudbinama.
„Političar razmišlja o sledećim izborima, a državnik o budućim generacijama”, rekao je nedavno italijanski premijer Mario Monti.
Odavno smatram da je ovdašnja politička ponuda tanušna. Suficit samoproglašenih pripadnika političke elite, deficit državničke mudrosti. Malo ko među političarima ima hrabrost da sprovede nepopularne mere, misleći pri tome da budućim generacijama ne bude lošije nego nama.
Vučić je na tu temu u zahvalnoj poziciji. On se na frontu borbe protiv korupcije bavi popularnim poslom. Svako razuman, svako ko nije stranački zaslepljen, želi da on uspe.
Njegov posao olakšan je činjenicom da prethodna vlast, i ona pre prethodne, nisu gotovo ništa radile da spreče korupciju. Mnogi su propustili šansu da pokupe političke poene i da na grudi okače spomenicu antikorupcionaškog pokreta otpora.
Manjkavost te na prvi pogled sjajne Vučićeve pozicije je – vreme. Prethodnici su lagano rabili strpljenje naroda svodeći ga danas na minimum. Predsedniku SNS-a sakuplja poene i prati kako rastu krivulje stranačke popularnosti i njegovog ličnog rejtinga, ali ukoliko brzo ne pokaže rezultate čeka ga neizvesna budućnost.
Neke Vučićeve kolege to priželjkuju. Ima tu i onih koji bi da ga spreče da ne ide suviše daleko. Da poštuje ranije uspostavljene uzuse da vrana vrani oči ne vadi.
Namnožilo se raznih ljudi u ešelonima nove vlasti koji smatraju da „nije pošteno” da završe kao baksuzi, da se baš za njihovog vakta ukinu ili smanje mogućnosti uzimanja novca, delatnosti koja je u Srbiji od politike napravila jedan od najunosnijih biznisa. Pratim pažljivo prikriveni otpor dela vladajuće koalicije koja ne da „svoje”.
Boris Tadić je obećavao da će raščistiti s „mangupima iz naših redova”, ali od toga nije bilo ništa. Postavio je Vučiću fudbal na belu tačku i sklonio golmana. Da nije, možda bi i dobio izbore.
Još mi je pred očima „Grupni portret s damom”, snimak DS-ovih poslanika iza Olivera Dulića kao izraz solidarisanja protiv „linča vlasti”. Šta će biti ako nisu u pravu? Video i foto zapis ostaje.
Ili će svi oni podrškom Vučiću – ne kao imenu i prezimenu, ne kao lideru SNS-a, ne kao nekom ko je simpatičan ili nesimpatičan – pokazati elementarni osećaj reformske državotvornosti, ili ćemo ih sve zajedno pamtiti kao još jedno bratstvo čija je omerta da se međusobno čuvaju, prebrojavajući naše i strane pare.
Pokazuje se koliko je istinita pomalo otrcana floskula da je lakše promeniti vladu nego vlast. Imam, nažalost, utisak da Vučić usporava uprkos svih obećanja. Šta bi s „Politikom”? Samo da ne završi kao Don Kihot.
No, front promena ovog društva mora da bude i širi od korupcije.
Pojavljuje se teza da za naše ekonomske i egzistencijalne nevolje nije kriv „kaubojski kapitalizam” već loši i lažni kapitalisti. Ispada da je ovaj neoliberalni koncept, čiji protagonisti i dalje sede u Vladi, koncept koji neguje nesputanu pohlepu jednostavno idealan, ali su ga pogrešnom primenom upropastili kvarni, licemerni i antikapitalistički nastrojeni ljudi.
Onda se po pravilu vraća u vreme Slobodana Miloševića koga, istine radi, moram da zaštitim od nasilnog izbacivanja iz Društva osnivača srpskog divljeg kapitalizma. Upokojeni socijalista je, čitajući uputstva istih onih bankara s Vol strita koje će „socijalista” Barak Obama nazvati „gramzivim”, omogućio surovu probitnu akumulaciju kapitala.
Socijalisti su izmislili kapitaliste-tajkune, beločarapane koji su pre dve decenije sedeli po malim prašnjavim kancelarijama a danas se vrte po Forbsovim i drugim sličnim listama.
Priča o dobrom kapitalizmu i lošim kapitalistima je bajka za odrasle.
Sve podseća na vremena kada su ideolozi jednog drugog idealnog koncepta – komunizma – po plenumima smišljali opravdanja tadašnje ekonomske krize. Pa su dolazili do epohalnog zaključka da nije kriva Partija, već neprijatelji u unutrašnjim redovima – loši komunisti.
Ispada da se malo šta od tada promenilo, osim stanja na bankovnim računima pojedinaca. Priče o misterioznim mangupima u našim redovima i danas su aktuelne.
Kao što je ona država svojim nestašnim drugovima folklorno pretila prstom, ne preduzimajući ništa, tako i ova kapitalistička već punih 20 godina sikće prema novobogatašima, maskirnim mufljuzima i ratnim profiterima a da do danas nije krenula u obračun.
Ovo providno žongliranje krivicom nad glavama sve beznadnijih građana još uvek ne nudi odgovor na pitanje kako preduzeća koja su nekada bila u stanju da hrane hiljade zaposlenih danas više ne mogu ni desetke?
Zbog čega u Srbiji polako izumire institut stalnog radnog odnosa i zašto se na mala vrata uvodi koncept zapošljavanja bez plate kao najava srećne budućnosti?
Odgovor je jednostavan: pohlepa. Da se ne radi o posebnoj srpskoj boljci svedoči „Ekonomist”. Londonski nedeljnik piše da američka ekonomija beleži najveće profitne marže u poslednjih 65 godina. U Europi je situacija slična. Investicije su, s druge strane, na najnižem nivou u poslednje tri decenije.
Pojednostavljeno, to znači da vlasnici kapitala zaradama pune već prepune slamarice, minimalno reinvestiraju a istovremeno leleču oduzimajući zaposlenima i prava i plate.
List koji definitivno nije blizak stavovima Kominterne apeluje na kapitaliste sveta: „Morate da počnete da zapošljavate ljude i povećavate plate jer vaše proizvode i usluge ubrzo neće imati ko da kupi. Sečete granu na kojoj sedite”.
Ova gramzivost bez granica svakako nije plod rada agenata Kremlja infiltriranih na podijum njujorške berze. Ona je uverljiv dokaz strukturne greške neoliberalnog kapitalizma. Što je nov poziv da se podrže borci protiv pohlepe koju pothranjuju koliko sistem, toliko i korupcija bez koje on ovde ne može da uspeva.
Dok se to ne promeni, umesto da puca od sreće jer živi u najboljem vremenu od svih u istoriji, naš mali čovek nastaviće uporno da razbija glavu banalnostima: kako platiti režije dok mu je preduzeće u stečaju, kako pronaći posao dok ga mesečno gube hiljade, ili kako deci obezbediti krov nad glavom pošto mu je veličanstvena banka aktivirala hipoteku.
Političari moraju da razmisle zašto je Srbin mazohista. Zašto dopušta da mu mozak burgijaju sećanja na mračno doba kada je radno mesto bilo zajamčeno do penzije, kada je preduzeće delilo stanove, decu besplatno školovala država, a ni direktor nije smeo da ima više od jedne vikendice.
Boško Jakšić
objavljeno: 28/10/2012
