Izvor: Politika, 09.Okt.2012, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gradnja novih institucija
Ovi sukobi im služe za skrivanje sopstvene ograničenosti i političkog diletantizma, kako u Novom Sadu, tako i u Beogradu
Teško je očekivati da će ovdašnja politička nomenklatura u Srbiji (vlast i opozicija) ozbiljno graditi poverenje između Beograda i Novog Sada. Ne samo da im manjka imaginacije i političke mudrosti, već se osvedočila u sopstvenim protivrečjima, u nesposobnosti vođenja političkih i društvenih poslova rekonstrukcije i gradnje političkog poretka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji će obezbeđivati iznad svega stabilnost, sigurnost, i pristojnu egzistenciju za građane. Zadugo je na sceni politika od danas do sutra, politika preživljavanja, račundžijskog egoizma, političkog voluntarizma, namirivanja i sinekura. U neukosti i nesposobnosti, neodgovornosti i dovijanju,nažalost,utapa se najveći deo političkih i (promovisanih) intelektualnih delatnika. Zbog toga Srbija ima problema sa sopstvenim identitetom. On nije korespondentan sa okruženjem, sa svetom i ne generira radnu i vrednosnu matricu pristojnog i izglednog života na ovim prostorima. Ponovo se poseže za tradicionalnim i anahronim aršinima u oblikovanju tekućih, savremenih političkih procesa. Ova država, institucije, odnosno njeni odličnici, očito imaju problema sa savremenim nacionalnim identitetom, s nacionalnom državom, centralizovanom vlasti, partijskim pluralizmom, mešetarskom privatizacijom itd.
Ako se ovome doda da je Vojvodina kao posebnost, od samih početaka svog političkog identifikovanja do danas,imala problema sa državama kojima je pripadala, onda se problem poverenja usložnjava. Setimo se samo odnosa u Austrougarskoj, u Jugoslaviji između dva rata, u socijalističkom poretku i,napokon,u poslednje dve decenije postsocijalizma. Od početka su postojala manje ili više izražena naponska polja koja su često dovodila do sukoba različitog intenziteta. Pokazalo se da svaka sila, nametanje, dominacija, ignorisanje specifičnosti, od strane države i većinske nacije naprosto rađa sukobe. Tenzije se potom uvećavaju trčanjem i tužakanjem u prestonicama susednih država i Evrope, te raznovrsnom retorikom ucenjivanja i pretnji.
Razlike naprosto valja uvažavati i rešavati na fonu poverenja i međusobnog razumevanja, kako manjina, tako i većine. Živeti sa drugim, različitim, ma koliko ko bio brojan, predstavlja izazov i zadatost za političko, sistemsko orkestriranje odnosa. Vojvodina naprosto ima u memoriji osvojene modele života, ako ne sa drugim, različitim, a ono pored, ali ne protiv, ili pak bez drugih različitih. I te potencijale, odnosno socijalne kapitale, valja koristiti, a ne dezavuisati i potirati. Niko normalan u Novom Sadu i Vojvodini danas ne postavlja pitanje separiranja od Srbije i stvaranje nekog posebnog državnog entiteta. Međutim, te ideje kolaju u intelektualnim i političkim krugovima kojima odgovaraju stalne tenzije i sukobi, jer ovi odličnici profitiraju i održavaju sebe u prvim redovima političkog odlučivanja i aktuelnosti. Iz tih razloga, sada proizvedeni sukobi, u osnovisu ogledala nesposobnosti i neukosti vlasti i opozicije. Ovi sukobi im služe za skrivanje sopstvene ograničenosti i političkog diletantizma,kako u Novom Sadu, tako i u Beogradu.
Nema poverenja bez dijaloga, usaglašavanja interesa približno jednakih aktera, bez stvaranja i afirmacije agende tema o kojima postoji saglasnost, bez poštovanja drugih, različitih, bez decentralizacije vlasti. Vojvodina je pluralna zajednica, u nacionalnom smislu, ali i sabiralište specifičnosti privredne, kulturne, religijske i ine naravi. Graniči se sa članicama Evropske unije i po tim potencijalima zaista može i treba da bude zamajac u modernizaciji Srbije. Kako da Beograd podrži ove startne prednosti Vojvodine u interesu razvoja ostalih delova, regiona Srbije?
Na ove izazove i zadatosti postojeća politička nomenklatura, naprosto, za sada ne daje odgovore. Partijski i drugi animoziteti nisu dobar saveznik u stvaranju poverenja. Očito je da nedostaje tolerantnosti i spremnosti da se nadilaze sopstveni partikulariteti. Jasno je da se, međunarodna pozicija jedne države prvenstveno gradi unutar, a nadasve odnosima prema drugima, različitima. Zbog toga je važna politička imaginacija i mudrost. Sadašnji politički odličnici i enklave vlasti očito imaju nemalih deficita.Zatoi postoje realni strahovi da će se ,,novosadizacijom” stvoriti novi konkurentski centri odlučivanja. Dakle, ishodište i prevazilaženje nepoverenja nije samo u „dobroj volji” i retorici političkih i javnih delatnika, već u ozbiljnoj sanaciji naraslih animoziteta i gradnji novih institucija (ne mislim na činovnike) poverenja.
*Politikolog, Subotica
Boško Kovačević
objavljeno: 10.10.2012
