Izvor: Politika, 20.Nov.2012, 13:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Građani drugog reda
Izmene Zakona o vanparničnom postupku i ograničenje slobode kretanja
Približavamo se dugo najavljivanoj izmeni Zakona o vanparničnom postupku. Za one neupućene, to je procesni zakon kojim je, između ostalog, propisana takozvana prisilna hospitalizacija, odnosno smeštanje i zadržavanje duševno bolesne osobe u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu bez njenog pristanka.
Propis je značajan, jer se tu suštinski radi o lišavanju slobode.
Iz zakona treba >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ukloniti odredbu kojom je propisano da „sud odlučuje… kad je zbog prirode bolesti neophodno da to lice bude ograničeno u slobodi kretanja ili opštenja sa spoljnim svetom”. Naime, lišavanje slobode osobe sa mentalnim poremećajima može biti opravdano samo ako je reč o zaštiti života ili imovine, a nikako ne sme da predstavlja svrhu postupka. Konvencijom za prava osoba sa invaliditetom naglašeno je da postojanje invaliditeta ni u kom slučaju ne može da bude opravdanje za lišavanje slobode.
Posebno treba obratiti pažnju da je Ustavom propisano da „lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu”. Za razliku od lica koje je osumnjičeno da je izvršilo krivično delo i koje će obavezno u roku od 48 sati biti izvedeno pred sud, prema postojećem zakonskom rešenju, osoba sa mentalnim poremećajima nikada neće biti izvedena (predata) sudu. Osim toga, prema postojećem zakonskom rešenju, prijava o zadržavanju biće poslata sudu tek posle tri dana od početka zadržavanja u ustanovi, a nakon nekoliko dana koliko putuje pošta, sudu počinje da teče rok od 30 dana za donošenje rešenja. Na to se može dodati i vreme za izradu pisanog otpravka rešenja i dostavljanje, što znači da se može očekivati da će osobi zadržanoj u ustanovi sudsko rešenje u najboljem slučaju biti uručeno u roku od 40 dana. U praksi, neće joj biti uručeno.
Sudija uglavnom nikada ne vidi osobu o čijem zadržavanju je doneo odluku i uopšte je ne sasluša. To je u suprotnosti sa stavovima Evropskog suda za ljudska prava, po kojima mentalna teškoća može dovesti do smanjenja ili promene načina primene prava na pristup sudu i mogućnosti saslušanja, ali ne može osporiti samo pravo. Osim toga, prema postojećem zakonskom rešenju, sudija ne prisustvuje veštačenju, a kao zabrinjavajuće deluje pojava da se kao veštaci u postupku pojavljuju lekari koji su zaposleni u ustanovi koja je predlagač. U tom smislu treba propisati jasna pravila postupka.
Osim što treba da razlikuje saglasnost na medicinsku meru propisanu Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (pravo na pristanak) od saglasnosti na smeštaj u ustanovu, novo zakonsko rešenje treba jasno da istakne da niko ne može biti zadržan, odnosno lišen slobode, niti na osnovu svoje, niti tuđe saglasnosti. U praksi se dešava da u slučajevima kada je indikovano zadržavanje neke osobe, ustanove pribegavaju pribavljanju saglasnosti kako bi izbegle sudski postupak. Shodno tome, statistički podaci bi prikazali potpuno netačnu sliku da su skoro sve osobe u psihijatrijskim bolnicama smeštene dobrovoljno. Naravno, nameće se pitanje: ako su tu dobrovoljno, zašto se zaključavaju, vezuju...
Ukazao bih, u tom smislu, na pojavu da je veliki broj osoba u Srbiji zadržan u psihijatrijskim bolnicama i ustanovama socijalne zaštite na osnovu saglasnosti njihovih staralaca. To što je neko lišen poslovne sposobnosti ne znači da je ujedno i lišen slobode, niti da po osnovu saglasnosti njegovog staraoca može biti zatvoren, čak i doživotno, u nekoj ustanovi. Bilo kakva izjava staraoca ne sme imati značaj za slobodu štićenika. Tu se posebno postavlja pitanje staraoca koji je korisnik blagodeti imovine štićenika smeštenog u ustanovi, ali to je već ostvarivanja kontrolne funkcije nadležnih organa.
Svoju rešenost da suštinski promeni postojeće stanje radna grupa će prevashodno pokazati time što će predložiti zakonsko rešenje kojim će, kao minimum, izjednačiti položaj osoba sa mentalnim poremećajima s položajem lica osumnjičenih za izvršenje krivičnih dela u njihovom pravu da po lišenju slobode budu izvedene pred sud najkasnije u roku od 48 sati. U suprotnom, osobe s mentalnim poremećajima ostaće građani drugog reda.
Miloš Janković*
*Zamenik zaštitnika građana
objavljeno: 20.1.2012.
