Izvor: Blic, 08.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grabulje za Crnu Goru
Grabulje za Crnu Goru
Razgovor sa Petrom Božovićem, velikim dramskim umetnikom bilo je, ovoga puta, moguće obaviti samo vremenski vezano za jedinu predstavu koju trenutno igra u Beogradu, a to je 'Čudo u Šarganu' Ljubomira Simovića u režiji Dejana Mijača. Jer, njega jednostavno nema u ovom gradu poslednjih meseci. Kažu, radi po Crnoj Gori.
I tako, sačekah ga, kako to nepisana pravila ponašanja nalažu u Bifeu 'Ateljea 212'.
Jeste se vi to opet povukli >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Crnu Goru da vas mangupi napune pršutom i sirom?
- Ne, ovoga puta sam išao na ribe (smeh). Mada, mora se priznati da sam tu nekada bio uspešniji.
Govorite o ribama na dve noge?
- Ribe su ribe, a ja sam u fazi kad ne gledam odmah u noge. Šalu na stranu, radio sam na Cetinju, tačnije na otvaranju Kraljevskog pozorište 'Zetski dom'. Znameniti naslov 'Kralj Ibi', i igrao sam, dakle, naslovnu ulogu.
I kakve utiske nosite?
- S jedne strane bilo mi je drago, a sa druge, imao sam neku vrstu nelagode, i neke zebnje jer ta je predstava, kao što je poznato, jedan od znakova Zorana Radmilovića. Kada sam dolazio, uvek bih prošao pored 'Ateljea'. Gledam, tako, onu njegovu bistu koja je baš iz te predstave...Skoro da sam se sit izrazgovaro sa njim. Eto tako, gledam ga i kažem: ‘Ma šta mi je ovo trebalo?’ A on mi odgovara:'Ma radi šta te briga'.
A u čemu se danas ogleda aktuelnost 'Kralja Ibija'?
- Mislim da to nije samo danas. Radi se o sistemu, o odnosu pojedinca tiranina i naroda. Dakle, mehanizam tiranije vlasti, a to je kod nas, na žalost, stalno toliko prisutno da 'Ibi' može da se igra uvek i gde ‘oćeš. Važno je samo pokupiti konkretne asocijacije na milje u kome stvari odigravaju. U ovoj predstavi ja gotovo sve vreme ležim u krevetu, i odatle se može vladati kao što i jesu vladali, i ubijati kao što i jesu ubijali, i pričati svašta kao što i sad pričaju.
Koja je, recimo, jedna od asocijacija karakteristična za ovaj milje?
- A koja nije? Da ste mi postavili pitanje koja nije bilo bi mi lakše.
Dobro, dakle postavila sam teže...
- Reforme svega - sudstva, bankarstva, zakonodavstva....po ko zna koji put. Zatim, milostivost prema svima do izvesnog trenutka, a onda seci pa trpaj u jame. Sad mi trebaš sutra mi ne trebaš. Promenićemo zakone, promenićemo sve, samo nećemo dati nas da promene jer mi ćemo, razume se, ostati. Jedna neviđena plivačka disciplina opstajanja (vlasti). Svevremenost te teme je jasna kao dan. Radio sam i predstavu mladog tekstopisca Miroslava Momčilovića 'Život ispočetka' koji je upravo sada imao velikog odjeka i zbog afere oko belog roblja. Neverovatno koliko tekst ponekada ide ispred vremena, pa ga vreme sustigne. Takav je slučaj i sa tekstom ovog mladog talentovanog pisca. U globalu gledano prosto sam radio ono što me istinski zanima, a to je pozorište bilo gde da se dešava. Ustvari praksa pokazuje ono što sam oduvek govorio; da je pozorište za mene crkva. Ako patrijarh može da služi i po raznim malim ili čak neuglednim crkvicama zašto ne bih mogao i ja. I to mi je veoma drago.
Jeste li vi srbocrnogorac ili crnosrbin?
- Umoran sam od toga. Osećam se užasno glupo da dajem bilo kakve odgovore na to. Ne mogu ni da se šalim više na tu temu. Mislim da će vreme sve to lepo staviti tamo gde treba. Ne znam, trenutno se radujem proleću, lepom vremenu, praznicima... Drago mi je što hram Svetog Save napreduje, lepa belina venčačkog mermera jer to je nešto što daje nade. Ma, otvara Beograd u struku! I u tom smislu imam jedan predlog, to je moja davnašnja želja - da se potez od Slavije do Kalemegdana ozvuči i da se puštaju neka lepa klasična dela ili evergrin. Čini mi se da bi to narodu pomoglo.
Čemu se nadate?
- Nadam da će ova grabulja koja ima dosta učestale zupce stići i u Crnu Goru. Jer nemoguće je da se ovde stvari čiste a da u Crnoj Gori jedan ministar izjavljuje kako on neće da pravi veštačke afere i time kupuje pomoć od Evrope. To je cinčna izjava, jer svako u Crnoj Gori zna koliko je kriminal prisutan, bogat, i kol’ko narod bedno živi. Znate, kriminal je nešto što je veoma povezano. Tu su granice jako bitne, i čak, rekao bih, to su jedine prave granice kod nas. Najbolje su funkcionisale granice kod kriminalaca. E pa onda ih treba utvrditi i ukinuti. Izgleda jednostavno. I nema da te boli glava. Doduše mi glave i nemamo pa i nema šta da nas boli. Nas boli nešto drugo.
A to je?
- Ono čime se falimo. Tatjana Nježić
