Izvor: Blic, 17.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Govor bez reči
Govor bez reči
Aleksandar Radoš (44) bavi se fotografijom od svoje petnaeste. Dakle, trideset godina. Rođen je u Beogradu gde je i završio studije. Otac Stojan, novinar i fotoreporter, bio mu je prvi uzor. Ipak, od njega je u startu stilski bitno drugačiji.
Zato i priprema izložbu 'Otac i sin' - da se vidi razlika. Dok se otac bavio socijalnom fotografijom, sin se otiskuje u umetničke vode. I, kako kaže, samo ga to zanima: 'Mnogo dugujem porodici koja ima razumevanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << što sam vazda odusutan od kuće'. Priprema dve monografije, 'duhovni' album, oko sto fotografija sa malo teksta, koji bi trebalo da bude objavljen do Vaskrsa, u izdanju 'Freecomunication', i veliku fotomonografiju manastira Studenica, sa 400 fotografija, za koju tekst piše Matija Bećković. Prva fotografija koja vam je ukazala put?
- Bio je to portret moje tadašnje devojke. On mi je otvorio vrata u dubine ljudske ličnosti i pomogao da shvatim da fotografija može da bude više od dokumentarizma. Ne znam da li sam uspeo, ali pokušavam da dočaram suštine, a one su duboko prikrivene. Bar ja tako mislim. Šta je potom bilo bitno? Muzika?
- Pa... promašio sam školu... Uvek sam bio dobro dete i nisam slušao sebe. Kad sam spoznao da u dubini duše uopšte nisam inženjer - otisnuo sam se i u muzičke vode. Opredelio za drugu stvarnost, a ona je bila igra u kojoj sam do tada živeo.
Šta vas u toj vašoj stvarnosti najviše privlači?
- Najviše nestvarnost. Govorim vam najiskrenije, jer me ova naša realnost baš ne zanima. Za ružnoću ima bezbroj inspiracija, ali lepotu je sve teže naći. Da li u duhovnom ili fizičkom smislu, potupno je svejedno. I gde je nalazite?
- Možda samo neki imaju 'privilegiju' da je vide. Ja je vidim u pejzažima ali to nije jedino. Na nama je da odaberemo. Upravo držite seriju predavanja u Udruženju profesionalnih fotografa. O čemu zapravo?
- Ne samo o tehnici, već o poboljšanju kreativnosti viđenja stvarnosti. Motiv je manje važan od pozadine, jer motiv vam neće uteći, ali ako ne napravite harmoniju, neće se proizvesti ono čega smo duboko svesni da postoji. Na primer: opčinjeni ste drvetom - kao što sam ja oduvek - ono vam neće pobeći. Ali, ako iza imate ružan automobil, harmonija će izmaći, a da niste ni svesni jer vi uživate u drvetu. E to se tek na fotografiji vidi. Jako je bitno da se kanališe ono o čemu razmišljamo. Ako vas opčini zrak svetlosti, mora se meriti vrednost svetla tog zraka, u protivnom, porosečna osvetljenost će elinminisati vrednost i lepotu zraka i on će se izgubiti. Samim tim i vaša ideja kreacije neće biti realizovana onako kako ste zrak vi doživeli. Prema nezvaničnim podacima, vaša izložba u galeriji 'Progres' - 'U večnosti - Studenica', jedna je od najposećenijih poslednjih meseci. Šta vi mislite da publika na njoj prepoznaje?
- Pokušao sam da predočim velelepan i bogat život u manastiru, pun radosti, a ne turobnost ili sumornost oivičenu tamom. Smatram da upravo lepote i radosti čine manastirima ono što oni predstavljaju a ne samo kamen, njihova arhitektura ili građevina. Dakle prvenstveno duhovnost. I potpuno spontano vođen, radio sam u kolor tehnici koja nije svojstvena ovoj tematici. Smatrao sam da će ona vernije prikazati bujnost i raznovrsnost manastirskog i duhovnog života. Bezmalo, za to mi je trebalo dve godine. Lično ste se izmenili?
- Istina je, bitno! Shvatio sam vrednost reči, odnosno sporazumevanje u tišini. Osetio sam pun smisao blagoslova, bez koga, tvrdim, nema značajnijeg stvaralaštva - napišite, molim vas, baš tako - da ne zvuči gordo!
Kako su monasi reagovali na vaš rad?- Oni su na svoj način govorili ono što sam i ja osećao, ali bez reči. Mi u svakodnevnom životu koristimo 'tone 'reči, što je nepotrebno. Monasi jesu većinom nedodirljivi, retko ko će reći nešto o sebi, ali to i nije potrebno.
Milena Marjanović
