Izvor: Blic, 15.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gospodo, ne okrećite glave!
Gospodo, ne okrećite glave!
Uloga Gole Vere je bila do te mere veliki izazovda ni u kom slučaju nisam smela da dozvolim sebi luksuz i odbijem je'. Ovim rečima je Katarina Mitrović, beogradska glumica 'na privremenom radu' u Kragujevcu, objasnila način na koji je došlo do njenog angažovanja u predstvi 'Gola Vera' koja je, kao retko koja predstava iz unutrašnjosti u novije vreme, pobudila pozorišnu i uopšte kulturnu javnost. Sagovornica 'Blica' inače svršeni student BK >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Akademije, u klasi profesorke Mirjane Karanović, do sada je pored ove, prve velike uloge, igrala u trupi Balkan Novi pokret i u, sada već čuvenoj predstavi, 'Molijer' Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Da li ste vi glumica kojoj je prvoj nuđena ova uloga?
- Dve ili tri glumice iz kragujevačkog pozorišta su odustajale od ove uloge odmah na početku proba tako da je reditelj Jug Radivojević bio prinuđen da potraži rešenje u Beogradu. Ovo je moja prva velika uloga i ja se nijednog trenutka nisam premišljala da li da prihvatim ulogu ili ne, već samo na koji način da je uradim i na koji način da pobedim sebe. S obzirom na vrstu predstave, na taj, da kažem, naturalistički opis silovanja jedne devojke koju ja igram, moja velika dilema je bila na koji način da pobedim svoju glumačku sujetu i sujetu sebe kao žene. Gola Vera je vrlo delikatan lik. Na šta konretno mislite kada ukazujete na delikatnost?
- To je uloga koja sobom nosi veliki rizik da uopšte ne bude uloga već samo jedan objekat koji trpi radnju. Naravno, da to niko od nas nije želeo, niti sam ja to mogla sebi da dozvolim, ali ta opasnost je realno postojala. Reč je o ulozi bez teksta, sa nekoliko replika koje se ponavljaju i tek na samom kraju Vera preuzima incijativu, okreće celu predstavu u drugom pravcu i poentira. Pored toga ja sam jedno vreme naga na sceni što takođe stvara dodatna opterećenja. Za vas lično?
- U poslednje vreme se dešava da se glumci pojavljuju nagi u priličnom broju beogradskih predstava i to nije bilo ništa novo što smo mi uradili. Ali ako me pitate kako sam se ja lično osećala, onda ne mogu da kažem da mi je bilo svejedno i da je bilo sve savršeno. Naravno da sam imala mnoge dileme ali je to definitivno bilo jedino moguće rešenje. Toj devojci posle svega što joj se desilo i ne preostaje ništa drugo osim vere. Ona je u tom trenutku gola vera i ništa drugo. Kada sam to shvatila, sve je bilo bezbolno. Uspela sam da prevaziđem svoj super ego koji se javio na početku usled moje želje da budem lepa, da dobro izgledam, da se dopadnem publici, a toga u predstavi nema.
Vaša predstava je umetnički isposredovana slika, ali naše brutalne realnosti. Da li ste imali u vidu i tu dimenziju tokom rada na predstavi?
- Ja nikada ne mogu ni pojmiti tu strahotu koju je ta devojka doživela, i ni na koji način ne mogu tražiti pomoć u savladavanju te priče u svom iskustvu. Ali mogu doživeti drugu stranu te priče, onu koja je bitna za samu poruku cele predstave i koja se odnosi na ljudske osobine i osnovne ljudske vrednosti. I to je ono što sam ja pokušala da osetim kod sebe. Hoću da kažem da sam više obraćala pažnju, i da mi je bilo logičnije da se više bavim tim mentalnim silovanjem koje svi mo doživljavamo na razne načine i mnogo puta. Prvu veliku ulogu ostvarili ste u untrašnjosti, što nije redak slučaj, ali ste ipak otišli iz Beograda u Kragujevac, što jeste retko.
- Za svakog mladog glmca je najbitinije da peče zanat, što je u Beogradu, s obzirom na veluku konkurenciju, teško postići. Mlad glumac u untrašnjosti lakše dolazi do prilike da se pokaže i to je bio moj jedini cilj, da radim i da igram što više i što raznovrsnije uloge. Uopšte nisam otišla u kragujevačko pozorište sa ciljem da napravim nešto dobro što će biti svuda prihvaćeno, već sam samo želela da igram. U kojoj je fazi trupa Balkan novi pokret?
- Ja sam u toj trupi od 2002. godine i igrala sam u predstavi 'Vilinsko kolo' koju smo izvodili dosta na inostranim festivalima ali koju ovde uglavnom ne igramo. Zašto?
- Jednostavno nemamo gde. Ovde ne postoji potreba za takvom vrstom teatra, mada je tužno da ne možete kod kuće da pokažete ono što napolju dobija velike pohvale, i što se nekim ljudima dopada. Željko Jovanović
