Izvor: Politika, 18.Avg.2010, 02:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gospodin Sivert
Kada bi mene pitali založio bih se za nuklearku koju bih svakog jutra mogao posmatrati sa svog prozora
Nuklearne elektrane su nam neophodne kao i svima ostalima u svetu. Kada bismo bili protiv njih iz straha od neke nesreće koju bi mogle napraviti morali bismo biti i protiv aviona, jer kad se sruše umesto da slete, u smrt odnesu na stotine ljudi. Upoznavanje javnosti o opasnostima od jonizujućeg zračenja (JZ) za slučaj opasnog kvara u nekoj nuklearnoj centrali, posao je znalaca >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz struke, a ne ekscentričnih amatera s dobrim namerama, ali lošem znanjem.
Pokušaću da primerima iz medicinske prakse pokažem kako je strah od JZ preteran i u najvećoj meri plod slabe informisanosti. Takvo zračenje potiče iz različitih radioaktivnih izvora, poput rendgenskih cevi koje je svako video i zna čemu služe. Kao i većina strahova, tako je i strah od JZ u obrnutoj srazmeri sa znanjem, pre svega, elementarne fizike. Na tom strahu grade se temelji tvrđave skeptika, nepomirljivih boraca protiv ideje o izgradnji nuklearnih centrala. Srećom, zdrav razum nam govori da preterane mere predostrožnosti primenjujemo uvek kada nam je znanje nedovoljno i kada preovladaju emocije.
I sam razumem da je strah od JZ zasnovan na istorijskoj istini, da je realan i duboko ukorenjen u svesti ljudi. Zar dvostruka nobelovka Marija Sklodovska Kiri nije otkrivši radijum, kasnije (1934) umrla od leukemije prouzrokovane zračenjem. Savremenici tragedije posle bačenih nuklearnih bombi na Hirošimu i Nagasaki, avgusta 1945. još nisu zaboravili strašne slike razaranja, a već su se suočili sa mogućnošću ponovne upotrebe nuklearnog oružja tokom „hladnog rata”. Poslednje dve generacije ljudi dobro se sećaju 26. aprila 1986. i katastrofe u Černobilju. Pre nekoliko decenija nije bilo mnogo epidemioloških podataka o dugoročnim efektima zračenja i nauka nije mogla dati neke pouzdane informacije koje bi delovale umirujuće na javnost. Zato su nametnute stroge mere za zaštitu ljudi od štetnog dejstva zračenja. Od 1950. dozvoljene doze zračenja smanjene su u poređenju sa ranijim propisima za 150 puta. Danas, međutim, propisi su relaksirani, jer postoji međunarodna preporuka kojom se dozvoljeno zračenje ograničava na jedan milisivert iznad prirodnog zračenja koje iznosi 2,5 milisiverta godišnje. (Eponim „sivert”, Sv,izražava biološki efekt zračenja i nastao je u čast Rolfa Siverta, švedskog medicinskog fizičara. 1 Sv ekvivalentan je dozi od 100 rada).
Tipični CT-skener emituje zračenje spram pregledane osobe ekvivalentno pet milisiverta, a običan rendgenski snimak zuba ili preloma kosti, emituje iks (rendgenske) zrake udozi ekvivalentnoj stotom delu siverta. Nema sumnje da su samo visoke pojedinačne doze JZ fatalne za ljude, što je, uostalom, pokazala sudbina prvih 237 vatrogasaca u Černobilju, za samo nekoliko nedelja 28 je umrlo.
Međutim, mnogi bolesni ljudi izloženi su znatno većim dozama zračenja od onog u Černobilju. Kad bolesnika sa malignim tumorom mozga posle operacije pošaljemo na dodatno lečenje zračenjem, on u nekom centru za radioterapiju dobije ekvivalent od 40 siverta, što, naravno, ubija tumorsko tkivo. Za vreme tretmana, zdrav mozak oko tumora trpi apsorpciju od 20 siverta, što je 20.000 puta više od dozvoljene godišnje granice, a pet puta više od JZ koje je posle eksplozije u Černobilju pogodilo prisutne vatrogasce.
Ali kritična stvar je što ogromno zračenje ne deluje odjedanput nego tokom šest nedelja, tako da se zdrava ćelija obično oporavi. Da bi se utvrdile posledice jonizujućeg zračenja najbolje je uporediti ozračene i neozračene osobe tokom dugog vremenskog perioda. Na primer, posle eksplozije nuklearnih bombi bačenih na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki, oko 66 odsto stanovnika u ta dva grada preživelo je narednih pet godina, odnosno 1950. godinu. Zaključno s 2000. godinom, 7,9 odsto tih ljudi umrlo je od raka, upoređeno sa 7,5 odsto umrlih stanovnika iz istog razloga, ali u delu Japana u kome nisu bili izloženi radioaktivnom zračenju. Te bombe, prava su igračka u poređenju sa klimatskom katastrofom koja se neprekidno odvija pred našim dremljivim očima, a koja je dobrim delom plod korišćenja fosilnih goriva. Gigantski projekt kao što je nuklearka budi iz intelektualnog dremeža i lokomotiva je opšteg napretka. Pogledajmo svet oko nas, izbrojmo te stotine reaktora i utvrdimo gde ih ima, a gde nema. Videćemo se smo u lošem društvu. Kada bi mene pitali, založio bih se za nuklearku koju bih svakog jutra mogao posmatrati sa svog prozora.
Profesor univerziteta
Od sutra nova serija: Kako privući strane investitore
Dr Momčilo B. Đorđević*
objavljeno: 18/08/2010
