Izvor: Vostok.rs, 13.Mar.2015, 09:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gorbačov 30 godina od kako je sve počelo - zašto nije izabrao kineski model?
13.03.2015. -
Prema jednom najnovijem, respektabilnom, ispitivanju javnog menjenja, na pitanje da li bi se, bez učešća Mihaila Gorbačova, Sovjetski Savez raspao, dobijeni su sledeći odgovori: da, SSSR je bio osuđen na propast, 33,9%; ne, uticaj Gorbačova je bio ključni, 66,1%. Time je još jednom, i u javnosti, potvrđena inače neosporna negativna istorijska uloga koju je odigrao poslednji vođa sovjetske partije i države u njenom uništavanju, neverovatnom strmoglavom brzinom >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << i totalnim krahom.
Najnovije sociološko ispitivanje mišljenja ruskih građana povezano je ovom prilikom sa krupnom, okruglom, tridesetom godišnjicom dolaska Mihaila Segejeviča na kormilo Sovjetskog Saveza, koja promiče nekako nezapaženo, a taj prelomni datum odigrao se 11. marta 1985.g. Od tada, pa do 25. decembra 1991. g. kada je Gorbačov u Kremlju podneo ostavku na dužnost predsednika SSSR-a, prošlo je nešto više od šest i po godina, koliko je on bio šef sovjetske superdržave, a za to vreme se dogodilo toliko stvari da ih je i za ceo jedan vek dovoljno.
Možda će jednog dana istoričari doći do nespornog zaključka da je toga dana započela naša najnovija istorija, označena prvobitno kao unipolarni svet, da bi se kasnije sve više otklanjala od njenih antifašističkih korena, pa zatim, da bi, korak po korak, sledila erozija pa i otvorena revizija celokupnog nasleđa Drugog svetskog rata.
Uništavanje i nestanak Sovjetskog Saveza, socijalizma, i svega onog što je bilo povezano sa SSSR-om, bilo je, ostalo je, i, po svemu sudeći, ostaće, vezano isključivo za ime Mihaila Gorbačova, uprkos činjenice da on to nije želeo, da o tome nije govorio, nego obrnuto, pa tek onda za ime Borisa Nikolajeviča Jeljcina, koji je, pak, i otvoreno govorio, i još otvorenije radio, na uništavanju i nestanku Sovjetskog Saveza. Borba za vlast i borba za Kremlj pomračila je politički um Borisa Nikolajeviča, i on nije prezao da pošto-poto Sovjetski Savez dovede do kraja, ne pitajući za cenu koju će „negova Rusija“, kako je to on govorio, platiti tada. i koliko će plaćati u budućnosti.
Naime, 11. marta 2015. g. navršilo se punih trideset godina kada je na plenumu CK KPSS za novog generalnog sekretara izabran drug Gorbačov Mihailo Seregejevič, a kada je objavljeno propraćeno je burnim, zaglušujućim ovacijama. U tom silnom šumu aplauza, kojim je bio ispunjen čuveni Veliki kongresni dvorac u Kremlju, ispod istorijskih Kremljovskih zvonika, niko nije mogao čuti ono glavno – „za kim zvono zvoni“. A bio je to zvuk onog zvona koje Sovjetski Savez ispraća na poslednji put. Sa tog mesta, i od toga datuma, od tog trenutka, Sovjetski Savez je krenuo na put bez povratka a svetska istorija da ispisuje svoje nove stranice.
Međutim, dolazak Gorbačova na čelo SSSR-a, valjda su svi pozdravili, još više je dočekan kao neka nova sovjetska i socijalistička nada, jer je „mladi“ Gorbačov (54), zaključio eru sovjetske političke gerentologije sa kojom je Sovjetski Savez preživljavao više od decenije. Kod svih nas koji smo sve to izbliza pratili i analizirali, Gorbačov je pobuđivao realnu nadu da će upravo on Sovjetski Savez uvesti u XXI, kao dostoju zemlju dostojnih saveznika i novog, još većeg ugleda nego što je nekada uživao. Gorbačov je imao sve pretpostavke i sve šanse za uspeh, pa i zbog činjenice da su u zemlji bili, kao nikada, sazreli uslovi za dugo odlagane reforme koje nije imao ko da pokrene i sprovede bar zadnju deceniju ipo. I međunarodni uslovi su mu takođe išli na ruku. Međutim, „Miša, kombajnista iz Stavropolja“, kako su ga oponenti ubrzo počeli da nazivaju zbog svojih političkih, programskih, principijelnih nedoslednosti, ubrzo je pokazao da on nije bio dorastao tom „kombajnu“ koji mu je ovoga puta bio poveren na upravljanje u Kremlju.
O tome zašto „čuvena“ Gorbačovljeva reforma „perestrojka“ nije uspela, i o tome kako ga je, „zbog podmlađivanja“ rukovodstva zemlje, protežirao za čelno mesto doajen sovjetskog Politbiroa i sovjetske diplomatije Andrej Andrejevič Gromiko, da bi se u njega i prvi rezočarao i sve napustio, napisane su čitave biblioteke. Sam Gorbačov je izuzetno plodan pisac i tvorac sa svojom Fondacijom, braneći svoje reforme i svoje delo, da mu drugi nisu ni potrebni.
Mihail i Raisa Gorbačov sa bivšim predsednikom Kine Deng Sjaopingom
Ali, kako je jedna Kina, koja je imala daleko rigidniji sistem u svakom pogledu, mogla uspešno da se sprovede reforme, a SSSR to nije mogao? Kina je bila započela reforme ali u njima nije bila nedostižno odmakla sa Den Sijaopingom na čelu privrednih reformi. Kako je Kina uspela a SSSR propao preživljavajući materijalne pa i ljudske gubitke ravne onim koje je preživeo samo nepune četiri ipo decenije ranije u Drugom svetskom ratu? Osvrćući se na tu tridesetu godišnjicu, zadržavamo se na tim činjenicama kod nas uglavnom manje poznatim.
Sovjetski analitičari koji su radili za vrh partije pomno su analizirali sve uspešne reforme sprovođene u pojedinim socijalističkim i drugim zemljama, u koje se na prvo mesto ubrajala SFRJ, kao i najnovija kineska iskustva u privrednim reformama. Učestvujući u tim razgovorima, moj nepodeljeni utisak bio je, i ostao, da naši sovjetski drugovi, odnosno njihovi šefovi, nisu se zadovoljavali ni jedom od tih zemalja, ni jednom od tih reformi – težili su da stvore nešto potpuno novo, svoje, nešto njihovo, nešto što neće biti slično ni jednom poznatom modelu reformi. Kao i danas, i tada je dakle bilo vreme reformi, pa izgleda ništa tako dugo, i ništa tako postojano, ne traje kao reforme.
Prvi kongres narodnih deputata predstavljao je sovjetsku raskrsnicu: 25. maja 1989. g. na dan otvaranja kongresa, bila je to jedna zemlja, a 13 dana kasnije kada je završen, već sasvim druga zemlja. Narod je video druge lidere promena i to lidere koji su spremni da bez odlaganja deluju. To nije ni čudo. Gorbačov, nije išao korak po korak, nego je izvodio zemljotres revoluciju, dozvoljavajući da se „iz dubokog sna“ probude sve aveti prošlosti i svi apetiti i sve požude, postajući u tome on njihovom prvom žrtvom.
Svaka reforma je prelazak preko reke sa podvodnim kamenjem. Nikakvih smetnji nije bilo da Gorbačov lansira kineski model promena još 1985. g. kada je zaseo u Kremlj. No, on to nije ni znao i ni mogao, zbog sopstvene i ideološke začaurenosti i učmalosti KPSS. Gorbačov je sam bio zarobljenik sovjetske stvarnosti od koje se nije mogao distancirati i iznad koje se nije mogao izdignuti integralnom idejom. On nije bio onaj autoritet i onaj vizionar poput Den Sijaopinga i kineskih privrednih reformi, kao glavnim, ključnih, jedinih reformi koje se u tom vremenu sprovode. Gorbačov je tek trebao da postane autoritet, da se za njega izbori i dokaže. Sam izbog na mesto generalnog sekretara CK KPSS još uvek ništa ne znači. A vizionar? E, tu se on nikako nije mogao dokazati, on nije imao vizije, pa je pre ličio na vatrogasca, krećući se od „nemila do nedraga“, od jedne do druge refrome, reforme partije do reforme države, od reforme privrede do politike glasnosti, stvari su mu se svakim danom sve više otimale iz ruku, i prelazile u ruke protivnika, i njegovih i Sovjetskog Saveza, dok nisu potpuno prešle pod skute Borisa Jeljcina (Rusija), Leonida Kravčuka (Ukrajina) i Stanislava Šuškeeviča (Belorusija).
Kada je u svojoj nemoći Gorbačov pustio društvene snage iz pod kontrole, kada su mu se otele, one su brzo pošle mnogo dalje nego što je tvorac hteo, a da povrati kontrolu nad njima on više nije mogao.Ta trojka je, okupljena u Beloveškoj pušći, na samoj granici sa Poljskom, u Belorusiji, 8. decembra 1991, „pred očima i ušima Gorbačova“, pred nemoćnim Gorbačovim, likvidirala SSSR kao svetsku geopolitičku realnost i međunarodni subjektivitet. Kao prvog čoveka kojeg su našli za shodno da o tome obaveste, bio je američki predsednik Džordž Buš stariji, zatim sovjetski ministar odbrane Jevgenija Šapošnikov, pa tek onda predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov.
Ni Den Sijaoping, bez obzira na njegovo vizionarstvo, uopšte nije predviđao restauraciju kapitalizma u Kini. On je do poslednjih dana svoga života ostao privržen komunizmu. Jedinstveno o čemu je on govorio bilo je osloboditi „prirodne“ proizvodne snage kako bi „sve mačke lovile miševe“. Ali to treba čiti vrlo posteteno: brod treba provesti između Scila i Haribdi. Gorbačov, odbacujući kineski model reformi, u startu, brzo je krenuo napred. On je sve hteo od jednom, i privredne reforme i da napravi „sopstvenu“ partiju mobilnijom, da se oslobodi „stare garde“. Međutim, tok događaja je sustizao, mleo i na kraju samleo Gorbačova.
Da li je Gorbačov mogao da izabere kineski put? Da, uveren sam da je mogao, da se striktno opredeli za privrednu reformu, koju je mogao kontrolisati, ubrzavati, ne bi li postigao neke opipljive rezultate, ne zalećući se, čas u jednu, čas u drugu stranu reformi, ostajući bez rezultata i na jednoj i na drugoj i na trećoj i na n-toj strani. Niti je Gorbačov za to bio sposoban, niti je u „svojoj komandi“ imao čoveka za nešto tako. Kada mu je Den Sijaoping u Pekingu govorio o doslednosti kineskih ekonomskih reformi koju oni ne misle napuštati, Gorbačov je uzvratio da oni (Kinezi) idu svojim a mi (Sovjeti) svojim putem, i jednog dana „mi ćemo se sresti u socijalizmu“, u koji je i Mihail Segejevič verovao.
Prirodno oko figure Gorbačova stvoren je mit. Tačnije tri različita mita. Dva u Rusiji i drugim postsovjtskim zemljama i jedan na Zapadu. Zapadni mit je jednostavan. Gorbačov je čovek koji je srušio gvozdenu zavesu, završio hladni rat, ali iznad svega – on je srušio SSSR i socijalizam, tog jedinog neprijatelja Zapada, zato njemu pripadaju sve počasti i uvažavanja. Tu je Nobelova nagrada i velika blagodarnost.
Šta se desilo sa Sovjetskim Savezom i njegovim građanima, Evropljanima i Amerkiancima nije važno. Na kraju karajeva, to nije njihov problem. Unutrašnji, „beli“ mit Gorbačova blizak je zapadnom akcentirajući unutašnje stvari koje je učino kao ahitetka perestrojke, grđanskih i medijskih sloboda, demokratije, rušenja komunističkog sistema, što opravdava sve ono šta je Gorbačov činio. Pobornika toga mita nije mnogo, čak ni sva inteligencija ga ne deli. Ali on postoji i njegovi nosioci su vrlo aktivni. Kod onog „crnog“ mita Gorbačova, pobornika je daleko više i on ostaje da dominira u masovnom saznanju ljudi, što pokazuje i napred navedeno istraživanje javnog mnjenja. Saglano toj verziji, Gorbačov je – izdajnik i rušitelj, svesno je ugrobio i KPSS i SSSR, ispunio je san Zapada. Sva njegova delatnost zločin je protiv sopstvenog naroda, iako Gorbačov od toga ništa nije želeo govore njegovi pobornici.
Međutim, Gorbačov nije ni anđeo ni demon. On je jedan beskrajno veliki bezuspešnik. Karijera Gorbačova do marta 1985. g. govori o tipičnom putu jednog uspešnog nemeklarturšćika koja se brzo razvijala, što potvrđuje njegove visoke birokratske kvalifikacije, lukavost i osećaj da se na nužnom mestu nađe u nužno vreme. Polovičnost, nedorečnost, jednostrane ustupke Gorbačova, niko ne može oprostiti. Kako je jedan ruski diplomata zapisao: Gorbačev je zveknuo (SSSR), Zapad je ščepao (plen), Rosija uzdahuje.
Beograd, 11. mart 2015. g.
Dr Srećko ĐUKIĆ za Evroazija.info
.jpg)
