Izvor: Blic, 11.Okt.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Godine koje su nas osakatile
Godine koje su nas osakatile
Sabiram, dakle, teme mojih pripovedaka i romana, svestan da sam bio, kao i svaki drugi čovek, obeležen i ograničen svojstvima veka u kojem su protekle tri četvrtine moga života. I da sam hteo, ne bih mogao da zaobiđem, da izbegnem temu izgubljenog zavičaja. Pa ni teme progonstva i izgnanstva. Pokušao sam, takođe, da dam primere brutalne prakse neljudskih ideologija, koje su, na sramotu sveta obeležile XX vek - rekao je između ostalog višestruko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nagrađivani pisac Danilo Nikolić povodom najnovijeg romana 'Velika prazna reka' u izdanju 'Narodne knjige'.
Komentarišući činjenicu da se u svom delu kao i u životu rado seća detinjstva na Kosovu ali i činjenicu kako je danas Kosovo jedno od stecišta muka, patnje, smrti, očaja Nikolić za 'Blic' kaže:
'Stalno mislim, a ne uspevam, da pošaljem roman 'Vlasnici bivše sreće' Čoviću, ne da bi ga čitao, nego da vidi detalje posebno isečke iz novina, u kojima se vidi ta postepena geneza napuštanja tog tla od strane Srba. I ono što je najgore, vidi se da oni koji su najžešći u progonima jesu bivši Srbi. Paradoksalno ali je tako. Ima mesta koja su primila islam tek pre stotinak godina. Od Trnavčevića su postali Trnavci, to nisu moje reči već istorijska, dokazana fakta koja navodi doktor Jefto Dedijer u svojoj knjizi 'Kosovska stara Srbija'. U kojoj meri je 'Velika prazna reka' autobiografija?
- Gotovo da bi se moglo reći da jeste autobiografska. U mnogome su to realni događaji, naravno, u nekoj mojoj interpretaciji. Verovatno to druga strana vidi drugačije.
A kakva je i koliko uloga ljubavi u vašem delu i u vašem životu?
- Mnoga šta što pišem uvek ima u potekstu neki protest. Na primer vrlo razlikujem ljubavnu od erotske priče, jer ljubav je daleko sadržajniji i kompleksniji odnos. Možda zvuči kao fraza ali je činjenica. Često se u romanu bavite onim što je, kako navodite, suštinsko za čoveka a što se po vašem uverenju ogleda u malim običnim stvarima?
-Sećam se, dok sam bio u radiju, kako sam se samom sebi čudio. Jer, ono što su svi smatrali velikim i značajnim meni nije bilo uopšte bitno. A kad-kad sam dobijao, da kažemo, nervni slom zbog nekog malog detalja. I tvrdim da se u detalju uvek prepozna pozitivna ili negativna celina. Kako to lepo reče Mihajlo Pantić: 'Njegovo veličanstvo detalj'. Ko ne ume da pronađe u književnosti detalj taj nek batali pero. U romanu je prisutna velika zabrinutost zbog globalnog stanja stvari na planeti. Moto vaše knjige je 'sve dok nas priroda ne usmrti svojom smrću'. Kako? Zašto?
- Bojim se da ćemo uskoro kupovati konzerve sa čistim vazduhom! Hiljade potpuno nenormalnih pojava nam se pričinjavaju kao navodno prirodne i obične. U svojim delima sam po malo varirao ono Maltusovo da će prenaseljenost planete izazvati silne muke. Ta teorija je u vreme moje mladosti poricana, ali mislim da je sada prenapučenost velika. Ljudi bi morali postati svesni toga i početi drugačije da se ponašaju u smislu preraspodele i međusobnih odnosa. Znate, sve može da bude drukčije. Sve ove godine bezvlašća u svakom smislu, pa i u ekološkom, su nas osakatile. Kada bi sudbina ovdašnjeg društvenog trenutka bila u vašem peru šta biste napisali?
- Bojim se da nisam dovoljno pametan za to (smeh). Srediće se, mora. Iskustvo i godine me uče da posle svakog sukoba, mutljavine, afera to mora da se razbistri. Baš sinoć, u razgovoru sa našim velikim pesnikom Raičkovićem, rekoh kako sam došao dotle da želim da dođe jedan diktator, zmija i da sve to stavi pod čizmu, da niko ne može uraditi ništa loše. Dakle, došao sam do onoga od čega sam celog života bežao. Tatjana Nježić
