Izvor: Politika, 11.Feb.2011, 23:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glembajevi među Srbima
Duh starog agramerskog Zagreba u novom kosmopolitskom Beogradu
Praizvedba drame „Gospoda Glembajevi” Miroslava Krleže 14.februara 1929. godine nije prošla bez policije. Naime, pred premijeru drame u Narodnom kazalištu u Osijeku Rudolfo Franjin Majer, predsednik kluba hrvatskih književnika u Osijeku, podneo je zahtev tamošnjoj policijskoj upravi „da zabrani prikazbu tog komada u Osijeku ili dozvoli to prikazivanje samo pod uvjetom, ako Krleža prije prikazivanja, dakle >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravovremeno, dade odštampati u svim osječkim novinama svoju vlastoručno potpisanu izjavu da se pod Glembajevi ne misli gospođa Josipa Glembaj, niti njezina rodbina, budući da u Osijeku živi preko 40 godina gospođa Josipa Glembaj, pa će naslov i sadržaj rečenog komada dovesti u bludnju općinstvo”. Policija je odbila da zabrani predstavu, ali su gledaoci na premijeri ipak skandirali: „Dolje policijski režim” i „Živio Krleža”. Mesec dana pre premijere kralj Aleksandar uveo je šestojanuarsku diktaturu. Talas hapšenja komunista nije tada mimoišao ni Krležu.
I evo sada, posle više od 80 godina predstava „Gospoda Glembajevi” u Beogradu, Atelje 212. Duh starog agramerskog Zagreba u novom kosmopolitskom Beogradu. Srećom, u Beogradu nema živih potomaka starih Glembaja, pa da se neko obrati policiji. Ima samo novih, srpskih Glembaja kojima nije bilo teško da izdvoje i po 100 evrića za kartu, pa je Atelje 212 bio prepun publike, sve predstave mesecima unapred su rasprodate.
Dakle, drama u čisto zanatskom smislu zadovoljava i one najbanalnije potrebe gledališta: jedna žena gine pod kopitama konja, druga skače sa detetom u naručju sa trećeg sprata, treća se utapa, sin je kriv za smrt oca, i na kraju sin makazama para trbuh maćehe. Otvorite novine u Srbiji, crna hronika prepuna je Glembajevih svakog dana. Četiri vodeća lika drame: Leon-Silberbrant, Leon-Ignjat, Leon-baronica Kasteli i Leon-sestra Angelika u nekim linijama jako me podsećaju na odnose između naših aktuelnih vodećih političara. U razmeđima njihovih odnosa možda i leži naša sadašnjost i naša budućnost. Antologijski učesnici, aktanti s naše političke pozornice, istorija je dohvatila jednu svoju mitsku preradu i pretvorila je u svoju akutnu kategoriju. Književna i pozorišna praksa stvorile su od toga konfesiju i kanoniku i pomakli dramu u onaj poredak u kojem se država odmah prepoznaje. Nekada Austrougarska, odnosno Hrvatska, sada Srbija. Je li to mit frustriranih, koji u mržnji modeliraju svoje neprijatelje, da li je čvrsta, jasna dramska građa „Glembajevih” u Beogradu, zapravo, prefabulisana ne za kulturu nego za osvetu? Jer Leon je slikar, kod njega nema jasne granice između stvarnosti i sna.
Glembajevi su jedna građanska porodica, koja je raspadom velikog carstva ostala bez gospodara. A onaj ko izgubi gospodara, više ni sam nije gospodar, u tome i jeste građanski paradoks Glembajevih. Građanske klase na malim etničkim prostorima nisu se uoči i posle Prvog svetskog rata mogle same održati, pa su konfabulirale, izmišljale srodstvo i tražile pripadnost. Zato je jezik Glembajevih, zapravo, jezik takve potrage, panični lingvizam, bastardni jezik onih koji traže novu državu. Imamo li mi danas u Srbiji takvih jezičnih potraga, od „benefita” do „transparentnosti”, od „bek stejdžova” do „pi-arova”? U Beogradu, u Ateljeu 212 „Glembajevi” su igrani na kajkavštini, kod Krleže to je i nemački jezik. Kao moralna oznaka jedne klase, duboko političko obeležje jednog vremena. Unitarni jezik poput engleskog jezika danas. Dodvoravanje centrima moći, svaki okupator pre nego što vas uhapsi izdaje proglase na svom jeziku. Prvo eliminiše one koji ga ne razumeju. U toj konstrukciji građanske klase, njene funkcije u društvu nekada, pa i sada, Krleža je briljantno utkao i tu misao o jeziku. Jer građanske klase pre nego što opet dođu do vlasti moraju pronaći ono ili onoga čemu će služiti. Od Austrougarske do dve Jugoslavije i Srbije? Krleža je sa „Glembajevima” posrednik između Balkana i Evrope. Između Srbije i EU? Možda. On je interesantan novim generacijama koje sada stasavaju i koje kao da žele da se razračunaju s balkanskim pesimizmom.
Jer Krleža je 1912. godine kao kadet peštanskog „Ludoviceuma” stigao u Beograd sa željom da se prijavi u srpsku vojsku. Bio je tada maloletan, nije imao otpust iz austrijskog državljanstva da bi mogao da bude primljen u srpsko. Malo je policiji bio i sumnjiv sa tom željom da uđe u srpsku vojsku, pa je morao da ode iz Beograda. U Kraljevini Jugoslaviji Krleža je usred Beograda, zajedno sa Bogdanovićem, izdavao marksistički časopis „Danas”. Diskretno je od prijatelja upozoren da mu preti ubistvo, ili hapšenje, pa je opet morao otići iz Beograda. Njegova supruga Bela bila je Srpkinja, pa su, dakle, veze Krleže sa Srbijom bile višestruke.
Miroslav Krleža je Tito jugoslovenske kulture, njegovo prihvatanje kulturne odgovornosti s „Enciklopedijom Jugoslavije” svedoči o njegovoj dubokoj povezanosti s istorijom Jugoslavije. Naravno imao je i on kontroverznih idejnih previranja i antitetičkih, suprotnih stavova, nekada se gubio i lutao u procenama političke stvarnosti, ali ukupno gledajući bio je „dosledno nedosledan” na šarmantan način.
„Glembajevi” u Beogradu, to je drama i o Beogradu. Danas...
Miroslav Lazanski
objavljeno: 12.02.2011
