Izvor: Politika, 19.Apr.2012, 00:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gimnazijalci su uspešniji studenti
Porastom broja učenika koji će ići u gimnazije podiže se opšti obrazovni nivo nacije uz znatno manja ulaganja
U odeljku u kojem razmatra takozvano opšte srednje obrazovanje strategija predviđa povećanje broja učenika u gimnazijama, koje je sada na nivou od 23 odsto od ukupne generacije učenika. Ovo povećanje je opravdano iz nekoliko razloga.
Prvo, sada dobar deo učenika iz srednjih stručnih škola nastavlja školovanje i ne ide u takozvani svet rada po završetku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srednje škole. To je generalno dobro, s obzirom na opšti obrazovni nivo društva, ali je problem u tome što je društvo u njihovo stručno obrazovanje uložilo nekoliko puta više sredstava nego u školovanje gimnazijalaca koji se spremaju za nastavak školovanja, a dobilo je studente koji najčešće nisu na nivou studenata koji su završili gimnazije.
Naši fakulteti već sada imaju precizne podatke o strukturi upisanih studenata i imaju pokazatelje efikasnosti studiranja studenata koji su završili srednje stručne škole i onih koji su završili gimnazije. Mislim da ne treba naglašavati da su studenti gimnazijalci uspešniji od kolega iz drugih srednjih škola. Na taj način se pokazuje neefikasnost i neekonomičnost našeg obrazovnog sistema.
Možda javnost u Srbiji ne zna, ali je vrlo zanimljiv podatak da jedan gimnazijalac košta budžet Republike Srbije između 4.500 i 5.000 dinara mesečno, u zavisnosti od veličine škole, dok na primer jedan saobraćajni tehničar ili vozač motornog vozila u srednjoj stručnoj školi košta nekoliko puta više. Učenik srednje stručne škole koji nastavi školovanje ide nedovoljno spreman na sledeći nivo obrazovanja, a u njegovo školovanje je uloženo mnogo više, što je veliki luksuz za bilo koju državu i bilo koju ekonomiju.
Drugo, porastom broja učenika koji će ići u gimnazije podiže se opšti obrazovni nivo nacije uz znatno manja ulaganja, to jest ulaganjem onih sredstava koja se uštede u unapređenje kvaliteta nastave.
Sada to možda izgleda paradoksalno, ali tek kada budemo imali bar trećinu učenika iz jedne generacije koja ide u gimnazije uradićemo pravu stvar, jer će taj deo populacije koji je obrazovaniji mnogo lakše sam sebi nalaziti posao i neće čekati da mu neko drugi „obezbedi posao”, već će oni sebi i drugima otvarati radna mesta. Najbolja potvrda za ovo su države koje već imaju 40 odsto i više učenika koji idu u gimnazije. Slovenija je 1992. vratila gimnazije u svoj obrazovni sistem i posle desetak godina došla je na nivo od 40 odsto učenika koji idu u gimnazije.
Zbog svega ovoga smatram da je povećanje broja učenika u gimnazijama neophodno. Veoma je važno da se javnost u Srbiji u sve ovo maksimalno uključi i da se objasne sve prednosti koje kao društvo u celini i država ovim dobijamo.
Inače, stimulisanje mladih da se upisuju u gimnazije i da završavaju fakultete i doživotno rade na svom obrazovanju je pitanje afirmacije osnovnih vrednosti na kojima treba da je postavljena svaka dobro organizovana zajednica, a to su: rad, znanje, odgovornost. Ovo su i osnovne kategorije jednog demokratskog društva. Naime, dokaz demokratičnosti jednog društva je i uspostavljanje sistema u kome najbolji, najvredniji, najpošteniji i najodgovorniji dolaze na prava mesta gde se realizuje opšti interes zajednice. Zato, država i svi mi kao društvo moramo shvatiti da je ulaganje u obrazovanje najbolja investicija (a ne nepotrebna potrošnja).
Porast broja učenika u gimnazijama, pri tom, pojeftinjuje ceo sistem i omogućava da se sredstva preusmere u ovo što predviđa strategija: jednosmenski rad srednjih škola, mnoštvo vannastavnih aktivnosti, plaćanje prevoza učenicima koji putuju u školu... U Sloveniji, na primer, učenici već nekoliko godina imaju u školama (sve rade u jednoj smeni) besplatan topli obrok.
Jednosmenski rad u školama je, pri tom, uslov svih ovih promena i svega novog što strategija predviđa. Zanimljivo je da u ovom dokumentu nema podataka o tome koliko škola u Srbiji danas radi u jednoj smeni i koliko bi škola, uz minimalna ulaganja od 50.000 do 100.000 evra, moglo da pređe u jednosmenski rad. Nažalost, veliko smanjenje broja učenika, (2017. gotovo za trećinu manje nego 2000.), učiniće ovaj uslov realno ostvarivim. To znači da nisu potrebna velika ulaganja, već je samo potrebno neke strane kredite i donacije usmeriti u ovom pravcu. Tako se stvara osnov za pojačane vannastavne aktivnosti, za kulturnu misiju škola, što će promeniti čitavo društvo.
Mislim da je sam tekst strategije sasvim dobar i da je najveći kvalitet ovog dokumenta to što su dobro definisani osnovni pravci na kojima treba raditi da bi obrazovanje postalo pokretačka snaga društva. Ipak, nedostatak dokumenta je što nije određen način kako će se tehnički izvesti povećanje broja učenika u gimnazijama. Ako se misli da sadašnje gimnazije mogu da prime više učenika to je, s obzirom na prostor kojim raspolažu, nemoguće, pogotovo što treba da pređu na jednosmenski rad, uz optimalan broj učenika u jednoj školi (oko 600, a ne više od hiljadu, koliko ih je sada u mnogim gimnazijama).
Mislim i da je nerealno da se većina od predviđenog ostvari do 2020, jer će najveća prepreka biti političari koji nisu navikli da rade na duge staze, već hoće brze političke poene, a toga ovde neće biti. Upravo to treba da bude motiv svima nama da ukazujemo na prosvetiteljsku misiju obrazovanja.
Profesor filozofije, direktor gimnazije u Čačku, zamenik predsednika Zajednice gimnazija Srbije
Ivan Ružičić
objavljeno: 19.04.2012.
