Izvor: Politika, 28.Mar.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Generalna proba razaranja
„Maspok“ ili kako je počelo nasukavanje broda pod imenom Jugoslavija
Kao i mnogi od nas koji duže pamte, razmišljao sam koji događaj iz političke istorije Jugoslavije predstavlja početak kraja jugo-ideje. Po svom novinarskom iskustvu to je bio „maspok“, ili „hrvatsko proljeće“ od polovine šezdesetih do početka sedamdesetih prošlog veka.
Ta nacionalistička erupcija dogodila se brzo posle brionske tragikomedije, kada je, prema hrvatskom lideru Vladimiru >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Bakariću, „poražena sklonost ka srpstvu i unitarizmu“. Je li slučajno što je odmah zatim u toj republici skovana parola o homogenizaciji svoje nacije?
Tako je počelo nasukavanje, ubrzo i potapanje broda pod imenom Jugoslavija. Demantovano je snoviđenje Ljudevita Gaja da ilirsko, tj. jugoslovensko carstvo neće pasti nikad! Težnju o vlastitoj državi po svaku cenu opisao je Krleža kako i obično kljuse suze lije samo za svojom avlijom! Pod stare dane i sam se privezao za jasle pokreta koji neki hrvatski istoričari nazivaju „općenarodna birokratska revolucija“.
Ali, slika bi bila krnja kad se ne bi pomenuli otpori. U Dalmaciji, gde sam radio kao dopisnik „Politike“, a i drugde, bilo je dosta intelektualaca koji nisu krili razapetost između vizije integralnog jugoslovenstva, uže nacionalne identifikacije i regionalizma. Igor Mandić je ne tako davno napisao da se Dalmatinac rađao kao Hrvat a umirao kao Jugosloven, ali i obratno. A „maspok“ je samo naoko bio pobuna protiv države kojoj narod prethodno nije dao legitimitet na izborima.
Rekao bih da je hrvatska intelektualna elita, pa i politička, pre svih dekodirala interesni znak sa Zapada da je Jugoslaviji istekao rok trajanja... Otuda moja teza da je „maspok“ bio u stvari prvi veliki napor posle Drugog svetskog rata za dezavuisanje jugo-utopije.
Sve se to, kao i ranije, prelamalo preko leđa Srba u Hrvatskoj. Zahteve „maspoka“ o čistoj nacionalnoj državi običan narod je doživljavao kao zloguku pretnju.
Danas razbijaju ploče s ćiriličnim natpisima. Priprema se referendum da se još radikalnije smandrljaju ionako sasvim sužena civilizacijska prava tog dela srpskog naroda dok Evropa ćuti u svojoj potmulosti... Treba se setiti da je početkom osamdesetih godina na jednom partijskom kongresu u Zagrebu ipak pomenuto to ljudsko pravo Srba u Hrvatskoj. Tabu temu o ćirilici je dotakao jedan časni Hrvat, Trogiranin Marinko Gruić, tada direktor „Vjesnika“. Ali ignorisan je.
Tako su Srbi u Hrvatskoj, deo naroda mučne istorije i bez vlastitog političkog vođstva, gubeći identitet padali u splet ideoloških mreža i nacionalističkih zamki. Pitao sam generala narodnog heroja Obrada Egića na obali zadarskih Jazina šta će on kad maspokovci navale?
„Ja ću na rezervni položaj“, rekao mi je. A ta rezerva bio je njegov Benkovac. Valjda se stari ratnik ponovo uzdao u partizaniju... Da li je bio u pravu Ivan Zvonimir Čičak, jedan od „maspokovskih“ studentskih lidera, kad je tih dana cinično pomenuo savest ličkih generala koji čuvaju Tita: „A njihova su rodna sela – i tri decenije posle rata – još bez puteva i struje!“
Da bi se shvatila pozicija Srba u Hrvatskoj, treba shvatiti i slučaj Miloša Žanka, viceprezidenta saveznog parlamenta. Jednom mi je ispričao u Splitu kako je u četiri oka pokušao da predoči Titu šta se zbiva u Hrvatskoj. Broz ga je nekoliko puta slušao, a potom presudio da se Žanko politički likvidira!
Pitao sam Jovu Raškovića, tada malo poznatog lekara u Šibeniku, kako kao psihijatar doživljava proces Žanku. Ogorčen, divio mu se:
„Tri dana stoji čovek pred TV kamerama. Označen je kao renegat samo da bi ga bacili u blato. A on stoji uspravno, uporno brani svoje stavove i ne kleči...“
Ali ne treba zaboraviti da su se i srpski kadrovi u hrvatskom političkom vrhu pridružili horskim optužbama protiv Žanka!
Dušan Dragosavac ga je, zarad političkog jedinstva, optužio za navodno „sumnjičenje Hrvatske i njenog rukovodstva“. Tako i drugi...
O držanju rukovodstva Srbije u to vreme nije vredelo govoriti. Znam za bar jednu delegaciju Srba iz Krajine koja je u Beogradu pokušala da dopre do Marka Nikezića, tada čelnika republičkog partijskog rukovodstva. Docirao je kako su odnosi u zemlji uređeni ustavom – znači red će pobediti nered! A gostima: Prvo se obratite svom rukovodstvu u Zagrebu!
A Tito? On je već bio fizički i emocionalno istrošen.
Kao da nije ni pokušao da oslušne oko sebe potmule znake pulsiranja nekih novih snaga, a već su se raspoznavala bunjišta po kojima kukuriču nacionalistički petlovi koji bi hteli da rastoče zemlju. I to odmah!
Prosto, Tito je hteo da još poživi od hladnoratovske rente. Pristajao je na koješta, samo da bi osigurao sebi mir s položajem doživotnog predsednika! Jednom je Broz u Zagrebu bio cinično obrlaćen, a Vicko Krstulović reaguje: „Bidan, on sada viruje samo justima s cukrenom vodicom“!
Doduše, Tito se prenuo u Karađorđevu 1971, ali je već bilo kasno. Rekao bih da se među važnim unutarnjim faktorima razbijanja države isticala nespremnost da se federaciji bar pruži prilika za demokratsku soluciju.
A među mnogim spoljnim faktorima destrukcije države Južnih Slovena pomenuću samo jedan. Nemački istoričar Erih Šmit u svojoj knjizi Rat u senci tvrdi da je „počev od šezdesetih godina nemačka služba bezbednosti vrlo aktivno radila na razbijanju Jugoslavije“.
Sve to, i još niz tragičnih događaja, sada je ljuta istorija.
Posle svega, ko se usuđuje posle svega da predvidi kakvi će biti odnosi Srba i Hrvata i kakav će biti položaj Srba u Hrvatskoj? Po Šekspiru, znamo šta jesmo, ali ne i šta možemo biti.
Na promociji knjige „Proleće izneverenog bratstva”, u Srpskom kulturnom društvu Prosvjeta u Zagrebu
Radovan Kovačević
objavljeno: 28.03.2014.
.jpg)
