Izvor: Politika, 24.Apr.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde je pravi lider opozicije
Izuzme li se ekstremna desnica, u opoziciji trenutno nema nikoga ko nudi alternativni pogled na mere koje treba sprovesti ako Vučićev program ne uspe
U javnosti se često može čuti da u ovom trenutku nema pravog lidera koji bi vodio opoziciju. Oni koji plasiraju ovu tezu ističu da je opoziciji potrebna sveža krv i ličnosti koje su nekompromitovane, a istovremeno spremne da preuzmu odgovornost i sposobne da pridobiju poverenje nečega što se naziva demokratski orijentisana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbija. U potrazi za takvim liderom jedino otvoreno pitanje je koje bi osobine on ili ona trebalo da poseduje.
Ovako postavljeno pitanje krije, međutim, u sebi nekoliko problematičnih pretpostavki. Tek kada se one razmotre pruža se prilika za odgovor na pitanje zbog čega u Srbiji ne postoji jaka opozicija.
Prva, u najmanju ruku diskutabilna pretpostavka je da postoji podela na građansku, odnosno demokratsku Srbiju koja je navodno u opoziciji i neku drugu, samim tim na suprotnim vrednostima utemeljenu Srbiju koja je na vlasti. Druga, takođe problematična pretpostavka je da je DS nužno stožer opozicije. Iz nje proizilazi treća nedovoljno utemeljena teza da je lider DS isto što i lider opozicije.
Najlakše je dovesti u pitanje poslednju pretpostavku. Naime, nesumnjivo je da svekolika opozicija postojećem režimu nema lidera. To, s druge strane, ne znači da DS nema lidera. Tokom poslednjih nekoliko meseci postalo je očigledno da je lider te stranke Dragan Đilas koji je u dva navrata dobio podršku glavnog odbora. Međutim, pretpostavka o stožernoj ulozi DS je problematična jer se opozicija SNS-u i njenom lideru u ovom trenutku može podeliti bar na tri velike grupe. Prvu čine oni koji ne veruju da je Vučić iskren u proklamovanoj nameri da reformiše Srbiju. Drugu oni koji misle da on to zaista želi, ali da neće imati snage ni kapaciteta da sprovede. Najzad, treću grupu čine oni koji smatraju da on ima i želju i snagu da svoje namere ostvari, ali da je to pogrešan put koji će uništiti Srbiju.
Upravo u ovoj trećoj grupi treba dugoročno tražiti one koji će predstavljati alternative postojećoj vlasti i koji će postati stožer opozicije. Ali u tu grupu se ne može svrstati DS. Način na koji ta stranka kritikuje vlast svrstava je u prvu grupu. DS svoju opozicionu strategiju gradi na dovođenju u pitanje iskrenosti reformskog kursa SNS uz stalno podsećanje na prošlost njenih lidera i isticanje „intelektualne svojine” nad reformskim ciljevima koje sada sprovodi SNS.
Ipak, u tome nema ničeg inovativnog. Usled nedostatka inovativnosti insistira se na stvaranju predstave o povratku u devedesete. U toj predstavi ključne uloge igraju, s jedne strane, „građanska i demokratska opozicija”, a s druge strane, „zli diktator” koji se nekad zvao Milošević, a sad Vučić. Problem je u tome što je od devedesetih prošlo dve decenije i što je situacija na političkoj mapi Srbije danas bitno drugačija. Vučić, za razliku od Miloševića, nije neko ko prkosi „demokratskom Zapadu”. Vučić se, za razliku od Miloševića, u njegovoj „diktatorskoj” fazi sada nalazi na uzlaznoj a ne na silaznoj putanji. Vučić, za razliku od Miloševića, ne poseže za teritorijalnim ekspanzionizmom i za pričom o veličini srpske nacije. Drugim rečima, oni koji danas pretenduju da budu lideri opozicije teško da će se nametnuti velikom broju građana nategnutom i neoriginalnom pričom o političkoj diktaturi.
Da bi neko postao lider opozicije mora da ima originalnu „priču” koja ima moć da se nametne kao verovanje. To znači, pre svega, da lider mora prepoznati htenja i osećanja onih kojima se obraća. On mora imati i sposobnost da ta osećanja jasno i efektno artikuliše. I mora te reči osvedočiti nekim postupkom. Sve to podrazumeva viziju budućnosti u kojoj su rešeni problemi koji tište one kojima se obraća.
Upravo zbog toga lider najveće opozicione stranke ne mora nužno biti i lider opozicije.
Možda je najbliže istini da okolnosti stvaraju lidere. Ako neko želi da stvara lidere mora, pre svega, dobro da poznaje društvene okolnosti i razume istorijski trenutak u kome se javlja potreba za novim liderom. Ne postoji gotova formula za stvaranje lidera. Naravno, postoje određene osobine ličnosti i visok nivo opšteg obrazovanja, koji su neophodni svakom lideru. Ali sve to nije garancija da će neko ko se „programira” da postane lider to zaista i postati. Jer potrebno je da postoje i realne okolnosti za stvaranje novog lidera.
Trenutno su slabi izgledi da bi bilo ko mogao postati lider opozicije jer narod u Srbiji sad nema potrebu za opozicijom. Vučić je uspeo da probudi verovanje većine u bolje sutra i dok god se na tom verovanju bude legitimisala sadašnja vlast mali su izgledi da će se javiti lider u opoziciji.
Ključno je pitanje šta će se desiti ako i kada to verovanje oslabi. U opoziciji trenutno nema nikoga, izuzme li se ekstremna desnica, ko nudi alternativni pogled na mere koje treba sprovesti ako Vučićev program ne uspe, odnosno ako se izjalove obećanja da će se za dve godine bitnije popraviti materijalna situacija i položaj većine građana.
Nažalost, malo je naznaka da u opoziciji neko ozbiljno radi na razvijanju alternativne strategije. To znači da će u slučaju neuspeha sadašnje politike, najviše šansi za uspon imati neka od grupa sa ekstremne desnice koje računaju na frustracije razočaranih građana. Snoviđenja o diktaturi tada bi stvarno mogla postati realna opasnost, posebno ako bi EU iz bilo kog razloga izgubila interes za dešavanja u Srbiji.
Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić
objavljeno: 24.04.2014.
.jpg)
