Izvor: Politika, 25.Mar.2011, 01:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde je ona Francuska
Francuska je podeljena na Francusku revolucionara i na Francusku sitnih bakalina. U poslednjih pedesetak godina, ona prva Francuska je nestala, progutana od ove druge
Svaka zemlja, u sopstvenoj kao i u imaginaciji suseda, ima dve slike: jednu, lepu i benignu, i drugu, ružniju i neprijatniju. Nemačka je pre ujedinjenja 1870. bila doživljavana kao zemlja ispunjena prijatnim, dobro raspoloženim i pevajućim pivopijama sa čudnovatim šeširićima. Onda je sa Bizmarkom i Prvim i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Drugim svetskim ratom počela da bude doživljavana kao militarizovana mašina. Rusija uživa sliku anarhije i dopuštenosti svega i svačega, kao u vreme Raspućina i Jeljcina, ili sliku neumoljivog KGB-a koji nevine prevozi u crnim maricama. Slično je i sa Francuskom. Kako je davno bilo primećeno, Francuska je podeljena na Francusku revolucionara, ideja, ,,doba svetlosti”, i na Francusku sitnih bakalina koji prebrojavaju svaki santim i sa nepoverenjem gledaju na stranca. U poslednjih pedesetak godina, ona prva Francuska je nestala, progutana od ove druge.
Galeaco Ćano, italijanski ministar spoljnih poslova pod Musolinijem, rekao je da bi Evropa bez Francuske bila samo jedna ogromna Bugarska: kontinent koji ne bi generisao ideje, visprenost i duh. Istina, skoro potpuni nestanak Francuske sa ideološke pozornice (tačnije, sa svetske pozornice gde se proizvode ideje) nije imao samo negativne efekte. Definitivna pobeda sitne buržoazije u Francuskoj učinila je Francusku bogatom i relativno politički stabilnom zemljom. Danas je francuski društveni proizvod po stanovniku skoro jednak nemačkom, kvalitet života verovatno na istom nivou i među najvišima na svetu; Francuzi u proseku žive 81 godinu, dve godine duže nego Amerikanci i sedam godina (skoro deset odsto) više nego Srbi. Uživaju u dugačkim letnjim i zimskim odmorima, jedu verovatno najbolju hranu na svetu, i žive u (možda sa Italijom) najatraktivnijoj, i što se kulturne baštine tiče, najbogatijoj zemlji na svetu.
Ali, gde su ideje? Za razliku od perioda od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata, kada je francuski kulturni i idejni uticaj bio dominantan u diplomatiji i književnosti, a geografski bio raširen u centralnoj i istočnoj Evropi, preko Pirineja, i naročito na Bliskom istoku, danas su od toga ostali samo bledi odsjaji. Francuski jezik u odnosu na engleski se potpuno povlači.
Francuski nekadašnji ,,novi filozofi”, koji su postali najveće i najneodmerenije pristalice unipolarnog viđenja sveta, pišu knjige koje izgledaju kao nastavci razgovora vođenih oko dobre trpeze, pune perifraza, manjkavog znanja istorije, često bez naučnog aparata, bez fusnota, referenci, čak i svesti da treba pročitati i šta je neko drugi napisao. Svest o opadanju uticaja i strah od globalizacije duboko su prodrli u narod i Francuze učinili najpesimističnijim među zapadnim Evropljanima. U anketi Bi-Bi-Sija, vođenoj pre finansijske krize, skoro dve trećine Francuza smatrali su da globalizacija ,,napreduje” suviše brzo u odnosu na samo polovinu Nemaca i Japanaca. U anketi engleskog ,,Gardijana”, objavljenoj pre nedelju dana, 60 odsto Francuza, što je dvostruko veći procenat nego među Nemcima, smatra da će sledeća godina biti ekonomski lošija.
Ta ,,globalizaciona nelagoda” i strah od kolosa Kine i Indije uzrokuju nevericu da se lep život sa velikodušnim socijalnim programima, od dečjih vrtića do penzija, može nastaviti i u sledećim generacijama. To nije samo francuski već opšteevropski problem, ali je u Francuskoj najizraženiji. Na strah od ekonomske konkurencije u oblasti trgovine nadovezao se strah od ,,invazije”stranaca iz severne Afrike i bivših francuskih kolonija. Nesposobnost apsorbovanja imigranata je očigledna. Mladi rođeni u Francuskoj, od severnoafričkih roditelja, često su žrtve prećutne diskriminacije. Dva talasa nereda i paljevina koji su 2005. i 2007. godine potresli Francusku odraz su besperspektivnosti ove mladeži. Zviždanje francuskoj himni na utakmici sa Alžirom u Parizu navelo je Sarkozija da preti takvim izgrednicima, ali pretnje i policija ne rešavaju osnovni problem. Kao ni prisilno iseljavanje Roma, koji se onda, kroz nekoliko sedmica, legalno vraćaju u Francusku.
Na političkom nivou, antiimigracioni talas i islamofobija doveli su do toga da je Marin Lepen, naslednica svog oca na mestu predsednika Nacionalnog fronta, ekstremne desničarske partije, trenutno političar s najvećim poverenjem među glasačima. Politički establišment je iznenađen mogućnošću da ona, ako ne pobedi, onda bar uđe u drugi krug predsedničkih izbora, što je njenom ocu 2002. godine već pošlo za rukom.
Nekadašnji predsednik Širak upravo ovih dana treba da ide na sud (sa malom verovatnoćom da će se tamo i naći); sin prethodnog predsednika Miterana, inače i sam nekada ministar (nepotizam?) bio je osuđen za malverzacije oko prodaje oružja Angoli; Sarkozi je tužio pa kasnije povukao privatnu tužbu protiv nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Vilpena da ga je lažno optužio za uzimanje mita od prodaje oružja, ovoga puta Tajvanu. Sarkozijeva izborna kampanja bila je, tvrdi se (sudski dokazi su misteriozno nestajali), nelegalno finansirana od najbogatije Francuskinje, vlasnice kozmetičke kuće ,,Oreal”. Štaviše, ni najnovije optužbe Gadafija da je davao novac za Sarkozijevu kampanju nisu neverovatne.
Politika prema arapskom svetu puna je protivrečnosti. U jeku demonstracija protiv tuniskog predsednika Ben Alija, francuska ministarka spoljnih poslova mu nudi oružanu pomoć. Kasnije se ispostavilo da je nekoliko puta letovala o trošku jednog od tuniskih tajkuna. Sarkozi je, do pred samog pada, revnosno podržavao Mubaraka. Pre 14 meseci dao je pravu feštu za Gadafija i dopustio mu da raširi svoj navodni beduinski šator usred Pariza. Sada su francuski avioni prvi bombardovali Libiju.
Francuska se zamorila. To je velika šteta za Evropu i čitav svet.
gostujući profesor na Ol Sould koledžu, Oksford
Branko Milanović
objavljeno: 25.03.2011.
