Izvor: Politika, 21.Feb.2015, 13:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Gašenje Železare skuplje od dotacija?

Po računici Ju es Stila od pre četiri godine njeno zatvaranje koštalo bi do 157, uz mesečni trošak od oko 3,5 miliona dolara

Potraga za solidnim kupcem, koji bi konačno učinio održivom i isplativom proizvodnju u „Železari Smederevo”, zašla je u četvrtu godinu. Šta učiniti sa srpskom čeličanom, posle odlaska „Ju-Es stila”, Stojan Stamenković, saradnik mesečnika „Makroekonomske analize i trendovi”, vratio bi se u odgovoru na to pitanje trideset godina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << unazad, u vreme dužničke krize nekada zajedničke nam države SFRJ. „Železara” je i tada bila kandidat za gašenje, ali to politički nije bilo izvodljivo, podseća Stamenković.

– Ako može da se nađe strateški partner ili kupac, koji će zaposliti radnike i učiniti proizvodnju rentabilnom, ja sam onda srećan čovek. Ali, ako to ne može, „Železaru” moramo zatvoriti, posebno imajući u vidu mesečna ulaganja države u nju, jer će to dovesti do još većih problema sa fiskalnom konsolidacijom – ukazao je Stamenković početkom oktobra prošle godine.

Sa ovom Stamenkovićevom ocenom slažu se mnogi, ali ima i onih koji tvrde da bi gašenje fabrike bilo skuplje od svih sadašnjih davanja. Procena je stručnih službi „Železare” iz 2013. da bi njeno zatvaranje jednokratno koštalo između 90 i 157 miliona dolara, ali bi se državi otvorio mesečni trošak od oko 3,5 miliona dolara za obezbeđenje fabrike, održavanje sistema struje, gasa, za razne takse, fiksne ugovore...

Podsećanja radi, država „Železari” mesečno daje 8,5 do 10 miliona evra. „Železara” bankama duguje 260 miliona evra, dobavljačima 120 miliona i za sirovine još 145 miliona evra.

Po jednoj računici iz „Železare”, koja je krajem 2013. doprla u javnost, kad punim kapacitetom radi jedna od dve peći, ona ukupnom društvenom proizvodu zemlje doprinosi između 0,7 i jedan odsto. Tada izvozi 75 do 85 odsto proizvodnje, a u vreme kada je radila punim kapacitetom, od 2006. do 2008., učestvovala je sa 10 do 12 odsto u ukupnom izvozu Srbije. Sa jednom visokom peći vrednost njenog izvoza, po tadašnjim cenama, bila je oko 500 miliona dolara godišnje, što ju je svrstavalo u sam vrh liste izvoznika.

Pobornici opstanka „Železare”, reč je, doduše, o ljudima koji u njoj zarađuju za život, podsećaju da ona domaćim kupcima obezbeđuje „fleksibilnost u snabdevanju repromaterijalom”. Što znači da oni ne moraju svoj novac da blokiraju u velikim zalihama, a dobijaju kvalitet repromaterijala kakav im ne obezbeđuju ukrajinske i ruske železare. Sirovina iz zapadnoevropskih železara je znatno skuplja i naši kupci ne mogu da utiču na prilagođavanje kvaliteta njihovim specifičnim potrebama.

Kad jedna od dve visoke peći radi punim kapacitetom, „Železara” „Srbijagasu” za gas plaća oko 50, a Elektroprivredi Srbije za struju oko 40 miliona dolara godišnje. „Železnice Srbije” od „Železare” u tom slučaju zarađuju 12, a „Meser Tehnogas” 20 miliona dolara godišnje. U pet meseci drugog polugođa 2013. u „Železari” je bilo angažovano više od 350 domaćih preduzeća koja su po tom osnovu ostvarila više od 40 miliona dolara prihoda.

Po toj računici iz stručnih službi „Železare”, njenim gašenjem budžet Srbije ostao bi bez 6,5 do sedam miliona dolara mesečno, u proseku, po osnovu poreza i doprinosa iz zarada i na zarade zaposlenih kao i troškova naknade za nezaposlene. Izostao bi i prihod zaposlenih kod ugovarača koji rade za „Železaru” i porez i doprinos na njihove zarade, smanjena bi bila i kupovna moć, što bi se odrazilo na prihod od PDV. U „Železari” su izračunali da je taj gubitak priliva u budžet jednak ili čak skuplji od intervencija koje su neophodne kako bi se proizvodnja u tom sistemu održala.

Ali, ako je „Ju-Es stil” pre tri godine predao državi fabriku bez dugova, znači li to da su njen rad finansirali dobavljači? Prema izjavi premijera Aleksandra Vučića, njen ukupan dug od oko 500 miliona evra je, zapravo, potraživanje države, što bi trebalo da znači da su u njemu i dugovanja za isporuke domaćih dobavljača, porezi i doprinosi.

Sastavljači ove računice, ma koliko bila manjkava, tvrde da bi zaustavljanje fabrike koštalo mnogo više od troška pokrivanja gubitaka koje ona u važećim tržišnim uslovima stvara, kao i većina evropskih i severnoameričkih železara.

Svi pogoni „Železare” modernizovani su u periodu od 2004. do 2011. godine i u odličnom su funkcionalnom i proizvodnom stanju i tehnički i tehnološki, jer su procesi redovnog održavanja pogona ustaljena praksa u kompaniji.

Nema sumnje da su ljudi koji su proteklih meseci odlučivali o tome šta činiti sa „Smederevom”, na čelu sa premijerom, pred sobom imali mnogo više kvalitetnijih i svežijih podataka o ovoj fabrici od navedenih u ovom tekstu. Još jedno je sasvim sigurno. Kako god da se završi više decenija duga i preskupa istorija „Železare” – za koju se govorilo i da u njenim pećima ne gori koks, nego dragocene devize – ona će još da nas košta i taj ceh će morati da se plati. Poreskim obveznicima, koje niko ništa nije pitao, jedino preostaje da veruju da su predlagači još jednog pokušaja za oživljavanje „Smedereva” prethodno sve dobro izvagali. Biće problem ako nisu. 

A. Mikavica

objavljeno: 22.02.2015.

Nastavak na Politika...