Izvor: Blic, 28.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Galerije su kao teška provincija
Galerije su kao teška provincija
Beogradski slikar Saša Pančić, predstavnik mlađe generacije stvaralaca, upravo je izlagao najnovije slike_arhiva većeg formata u Galeriji 'Zvono'. Pančićev razvojni i kreativni put razlikuje se od kretanja većine njegovih savremenika, ne samo prema iznađenom 'rukopisu', već i u odnosu na autoritete, koje nije prihvatao ni tokom školovanja na Akademiji likovnih umetnosti niti kasnije. To, međutim, ne znači da se on odrekao divljenja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nekim ličnostima, o čemu svedoči i ovaj intervju dat 'Blicu'. Inače, u slikarstvu Saša Pančić teži dostizanju konkretnog bića slike_arhiva, što i postiže, kako zapaža teoretičar umetnosti Zoran Gavrić. Izvesni kolekcionari Pariza, Luksemburga, Trsta, Japana i Beograda to su i prepoznali...
Kažete da liniju dovodite u vezu sa sopstvenim dahom. Kako osluškivati, oslobađati i kontrolisati sopstveni dah, u današnje vreme?
- Osluškujući godinama unutrašnji rast, likovni elementi su, neprimetno, postali za mene egzistencijalne činjenice, istovremeno otvorene i otporne prema spoljnom svetu.
Paradoksalnost današnjeg trenutka je uzbudljiva. Po ko zna koji put se proglašava kraj umetnosti, a kraja nema. Agonija u koju se sve to pretvara ima groteskno lice. S druge strane, umetnost je konačno oslobođena uloga koje su van nje same. Naizgled je dozvoljeno sve, izazov izbora vezan je za duboku unutrašnju potrebu i ciljeve kojima se teži. Stoga je veliko zavaravanje danas razmišljati kroz kontekst levih ili desnih ideologija, verskih doktrina ili slepog tehnološkog razvoja. Ozbiljna pozicija danas je - ekološke sadržine. Modernizacija je siguran put ka njoj, ali ideološki tumačena ona se definiše kao globalizacija, a to nije isto. Uspostavljajući izgubljenu ravnotežu, dolazimo do uslova u kojima prepoznajemo sopstveni dah. Kada bi vam se pružila mogućnost, u kom vremenu biste gostovali i zašto?
- Mislim da bih ostao ovde gde jesam, jer linija kojom pokušavam da pravim slike_arhiva istovremeno je i prostorna i vremenska. Reč je o pravom vremeplovu, od pećinskog slikarstva do Mondrijana i Čilide.
Uostalom, uvek su me u istoriji umetnosti zanimale ličnosti čije je delo 'probijalo' istorijski i društveni kontekst. Uzmimo primer Pikasa i Mondrijana kao savremenika. Prvi je svojim radom vezan za renesansu, koju je uslovno rečeno završio; njegovo ogromno delo sadrži celokupnu prethodnu epohu i ispunjeno je istorijskim kontekstom. Mondrijan je, nasuprot, dokučio mogućnost da se istorijski kontekst svede na svoju nužnu meru, ali da ne dominira delom. To je razlog što on i danas nosi svežinu modernog slikarstva. U prethodnom 'vremenu povišenog pritiska', rekli ste za naš list, da je to i vreme u kome nema parametara. Da li je za vas sadašnjost dokaz da se oni nikada neće ni uspostaviti ili...
- Dovođenjem istorije u nultu tačku, na izvestan način, prekinulo se linearno kretanje vremena. I po tome, ovo vreme nema parametara. Hijerarhijski niz trodimenzionalnog mišljenja ostao je u prošlosti.Istorija se ne ponavlja, nje više nema u obliku prethodnog niza. Posle svega, kako je moguće naći parametre? Ne verujem u standardizaciju umetnosti, u dizajniranje karijere, u kojoj smo trenutno dobili tranziciono-terapijsku ulogu. Sve je to, na izvestan način, smešno ali i preteće. Ako je umetnost prostor slobodnog i kreativnog ispoljavanja individue, baš se trude da ga nema!
Kriterijume vrednosti nemoguće je unapred uspostaviti, jer oni egzistiraju kroz dela. Na pitanje - da li danas za mene postoje vrednosni parametri? - odgovor je: - da, oni su pre svega sadržani u delima naših savremenika: Čilide, Tonija Krega, Saure, Skelija, Palasuelasa, Džarmuša, Gilića... Kad god ste u mogućnosti, posećujete značajne svetske izložbe. Kakva iskustva nosite u tom smislu, i čime vas je oduševio, na primer, jedan Čilida?
- Ako je Brankušijev 'Beskrajni stub' probušio nebo, da bi iz te 'rupe' potekla Mondrijanova linija, Čilidinim skulpturama je već tada bio osiguran zavičaj. Danas su te skulpture kao duhovno ostrvo gde čovek ne mora da se stidi svoje vrste. U odnosu na to ili mimo toga, kako ocenjujete tekuću galerijsku ponudu Beograda, od Galerije SANU do malih prostora?
- Odgovor na ovo pitanje će, bojim se, mnoge uvrediti. Velika i teška je to provincija, sa jedne strane šuplji tradicionalisti, a nasuprot remake šezdeset osmaških zvonarica, kao da nismo dovoljno ideja o boljitku masa preturili preko glave, da konačno odaberemo Kamija umesto Sartra.
Ovaj grad pamtim i kad je u njemu, u svom zenitu, izlagao Iv Klajn, japanski akcioni slikari, Bari Flanagan... To nije bilo bratstvo i jedinstvo čijem vampirizmu prisustvujemo, kao da je CK živ? Najdominantnija i najagresivnija mi se čini ta preporučena istočno-evropska uranilovka, koja pokušava da Beograd prikaže kao Sofiju ili Bukurešt. To što su ovde odrasle generacije i generacije po ugledu na London ili Njujork, to se ne važi, nekome sve to treba ispočetka, ali regionalno isto. Štaviše, imamo i doktore za sprovođenje te terapije.
Ljubica Jelisavac
