Izvor: Politika, 16.Jun.2010, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GORKI PLODOVI
Jedini dobitak u celom procesu reizbora sudija je taj da smo kao društvo naučili još jednu lekciju i da će se ovako nešto jako teško opet desiti
Ukoliko posmatrate probleme oko reforme pravosuđa onda biste to mogli već da označite kao sažvakanu aferu koja je zamenjena nekim novim ofšor spinovima ili onim polovnim u vezi sa satelitima i švedskim lokomotivama. Međutim, ako se uzme u obzir odluka Ustavnog suda od 28. maja (ah, davno li to beše...) kojom je usvojio ustavnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << žalbu u vezi sa pitanjem nepostojanja obrazloženja njegovog neizbora onda se može zaključiti da ova priča još nije završena i da će to još biti od značaja kako za sudstvo, vladu, javnost, tako i za Evropsku uniju. Ohrabruje barem to da postoje institucije poput Ustavnog suda, ombudsmana ili poverenika za informacije koje istrajavaju u borbi za vladavinu prava nasuprot pokušajima izvršne vlasti da obezvredi bilo šta što bi je moglo ograničiti, što opet vidimo kroz usvajanje neustavnog Zakona o elektronskim komunikacijama. Zato bi se trebalo potruditi oko održavanja u životu ove debate.
Terminologija kojom se označavao ovaj postupak govori dosta o konceptu i okolnostima u kojima se odigrao. Termin reizbor sudija je prvobitno lansiran krajem 2006. kao jedan od argumenata za donošenje novog Ustava jer bi to omogućilo pročišćenje pravosuđa u koje građani Srbije imaju malo poverenja. Time se najviše upućivalo na „lustrativni” element izbora sudija čime se hranila nada da će se iskoristiti istorijska šansa za uspostavljanje sistema odgovornosti u ovoj grani vlasti. Međutim, formiranjem Vlade Srbije 2008. godine u kojoj je SPS nestaje mogućnost legitimacije reizbora sudija kao „lustrativnog” čina jer bi se na svaki argument tipa „odstranjujemo korumpirane i neprofesionalne sudije koje je doveo Miloševićev režim” odgovorilo kontraargumentom „zašto lustrirate Miloševićeve sudije, a ne lustrirate Miloševićevu stranku i njegove političare?”.
Zbog toga se došlo do termina „opšti izbor sudija” koji je ukazivao na to da se usvajanjem novog Ustava moraju za svaku javnu funkciju raspisati novi izbori. Tako je, kao što svi znamo, došlo do novih parlamentarnih, predsedničkih i lokalnih izbora pa se onda pristupilo toj logici izjednačavanja sudijske funkcije sa klasičnom političkom funkcijom na koju se dolazi izborima. Ovim konceptom se šalje veoma negativna i opasna poruka da sa novom vlašću dolaze i nove sudije. Kako god bilo, opšti izbor je trebalo da bude zasnovan na jasnim, objektivnim i transparentnim kriterijumima (stručnost, osposobljenost i dostojnost).
Ipak, sada je poznato da je proces izbora sudija bio označen službenom tajnom dok su članovi Visokog saveta sudstva bili podvrgnuti bezbednosnim merama i u svom radu su se koristili neproverenim navodima BIA. Prvo se mora postaviti pitanje koji su to podaci koji su morali ostati tajni a kojima su baratali Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca? Da li je to broj godina studiranja jednog sudije, broj njegovih stručnih radova, broj seminara i konferencije na kojima je učestvovao, broj potvrđenih, preinačenih ili ukinutih presuda, broj zastarelih presuda ili činjenice da je protiv nekoga pokrenut disciplinski, krivični ili postupak razrešenja? To su naime jedini zakonito dobijeni podaci koji smeju biti na raspolaganju pomenutim organima.
Tajnost može ležati u dva razloga – 1) kriterijumi su se primenjivali selektivno i neprincipijelno usled postojanja nekog višeg kriterijuma, npr. političke podobnosti, mita ili rođačkih, tj. bračnih veza i 2) postojali su dodatni podaci koji su dobijeni od BIA, što je ministarka pravde javno potvrdila (pa naknadno demantovala) koji su korišćeni bez ikakvog pravnog osnova i protivno Zakonu o zaštiti ličnih podataka. Drugih mogućih razloga tajnosti nema jer su kriterijumi izbora tako definisani da se podaci koji se njihovom primenom dobiju bez ikakvih problema mogu prezentovati kako sudijama tako i javnosti. Glavni cilj reizbora, vraćanje poverenja građana u sudstvo, nije dostignut već je naprotiv još više narušen. Štaviše, predsednica Visokog saveta sudstva je u nameri da opravda njegova rešenja izjavila da su imali podatke o tome da je veliki broj sudija bio uključen u vršenje krivičnih dela, ne navodeći izvore. Time je, pored toga što su neki počinioci krivičnih dela ostali neprijavljeni i to od strane sudija, dodatno poljuljano poverenje u osobe koje dele pravdu građanima.
Na kraju se postavlja pitanje kako dalje iz ove brljotine za koju izgleda niko neće biti politički odgovoran. Obnova reizbora bi samo povećala nesigurnost u radu sudija i percepciju uticaja izvršne vlasti. Maksimalni domet ustavnih žalbi je taj da će neizabrane sudije dobiti neki dopis koji će se formalno moći nazvati rešenjem u kome će se nalaziti nešto što će biti naslovljeno kao obrazloženje. Jedini dobitak u celom procesu je taj da smo kao društvo naučili još jednu gorku lekciju i da će se ovako nešto jako teško opet desiti. Međutim, nikada ne smete biti iznenađeni...
urednik „Prava i društva”
Vladimir Todorić
objavljeno: 17.06.2010.
