Izvor: Blic, 27.Feb.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Flauta je moja ljubavnica
Flauta je moja ljubavnica
O Emanuelu Paiju, jednom od trenutno najvećih flautista na svetu, mediji su svojevremeno napisali da je otkrovenje dekade: osvojio je osam od dvanaest nagrada na Internacionalnim muzičkim takmičenjima u Ženevi, 1992, Kobeu, 1989. i Duinu, 1988; laureat je i Jehudi Menjuhin fondacije kao i Internacionalne tribine muzičara Uneska; u dvadeset drugoj godini proglašen je za vodeću flautu Berlinskog filharmonijskog orkestra.
Najzad, jedini >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je flautista na svetu koji ima ugovor za solo snimanje sa najvažnijim kompanijama, a njegova saradnja sa EMI-jem već sada je pozamašan doprinos katalogu snimljene muzike za flautu. U Beogradu je treći put. Najpre je bio na odmoru, a zatim radi nastupa na Bemusu koji je iskoristio da zajedno sa svojim prijateljem i kolegom Ljubišom Jovanovićem započne pregovore o mega koncertu 'Moć flaute' koji je sinoć i održan Centru 'Sava', a u čast 25 godina rada našeg uvaženog flautiste. U čemu je posebna draž flaute?
- Imao sam pet godina kada sam u komšiluku čuo jedan Mocartov komad za flautu i rekao roditeljima da bih baš taj instrument želeo da sviram. Oduvek sam uz flautu osećao kao da produžavam svoj dah. Možda je to jedini instrument kojim se duva kao kroz vetar, a taj vetar stvara muzičar. Priznaćete da čovek koji sam pravi vetar, može da privuče i oblake i kišu, i oluju i lepo vreme. Flautom se može postići neviđena atmosfera, mogu se ljudi navesti da putuju kroz muzičke fantazije. Koliko dugo svirate flautu?
- Evo već 28 godina.
I kako reagujete kad vas najave kao najvećeg flautistu na svetu?
- Dobro je da to nisam razumeo. Naravno da volim kad drugi cene moj rad. Nema čoveka koji ne voli kad ga hvale, ali ja ipak najviše držim do toga da volim svoj poziv. U trideset četvrtoj godini, istina je, imam solidan status među muzičarima i flautistima. Presrećan sam što ne moram da se bavim popom i rokom, ali i što ne pripadam onima kojima uspeh donosi pritisak medija i miliona obožavalaca, pa čak i finansijska uslovljavanja. Povlašćen sam što mogu da se bavim isključivo klasičnom muzikom, a to znači da se bavim lepim. Mogu da negujem i svoj stil, a to je veoma važno jer mi omogućava da razvijam ne samo svoju estetiku nego i način života. Da li vas ljudi prepoznaju na ulicama Pariza ili Berlina gde trenutno živite?
- Dešava se s vremena na vreme. Baš juče sam to doživeo u Berlinu. Ali, dovoljno retko da mi ne smeta. Kad ne vežbate, koju muziku slušate?
- Džez. I u Berlinu i u Parizu imamo jednu jaku dobru radio stanicu koju redovno slušam. I ne slušam samo flautu, nego i saksofon, trubu... Ti drugačiji zvuci podstiču me da na svom instrumentu težim da dostignem njihove i da ih svojom flautom sugerišem. Ne slušam više toliko klasičnu muziku kao kad sam bio u fazi formiranja. Sada je sam stvaram. Skoro svaki drugi dan sam na sceni sa drugim muzičarima koje volim i poštujem, ali moram da vam priznam, kad sam kod kuće, sam, uživam i u tišini. Da li svirate neki drugi instument osim flaute?
- Pokušao sam da sviram klavir, ali bilo je užasno. Bio sam loš i ostao sam loš za klavirom. Nemam prste za klavir. Koliko god sam na flauti sasvim prirodan, za klavirom mi se čini kao da udaram čekićem po toj savršenoj mehanici. U toku vašeg formiranja šta je bilo presudno da istrajete, ljubav prema flauti, talenat, rad ili vaš profesor Orel Nikole?
- Za mene je najveći podsticaj bila radoznalost - činjenica da mogu sam da stvaram muziku. Bio sam potpuno zanet proizvođenjem zvuka. Potom je to bio veliki respekt prema profesoru, pa ljubav prema dobro obavljenom poslu - jer oduvek sam bio pomalo manijak u radu - onda je došla ljubav prema devojkama, pa ljubav prema muzičkoj literaturi, novim delima... A u ovom trenutku?
- Svaki dan donosi neku novu radost ili neku novu muku. Menja se. Ovaj koncert me je poneo jer je ideja da se flautisti okupe na jednom mestu podržavajući se između sebe, a posebno mlade talente, događaj za sebe. Na kom instrumentu vi svirate?
- Sviram na američkom instrumentu 'Branen - Kuper' koji sam kupio pre petnaest godina. Nisam od onih flautista koji instrument često menjaju. Ne patim od modnih noviteta. Znam da mnoge moje kolege menjaju instrument svake dve godine, ali ja ne vidim razloga za to. Do sada sam promenio samo tri flaute. Sa ovom sam podelio skoro celu dosadašnju karijeru. Nastupao sam s njom u Karnegi holu, Albert holu, na 'Kolarcu', svirao za deset hiljada slušalaca ali i za samo njih pet. Ova moja flauta je za mene kao stalna ljubavnica. Svuda me prati po svetu, iako mi ponekad i scene pravi jer nije baš uvek prilagodljiva. Kad zakaže, pozajmim drugu. Uvek se nađe neko ko može da mi je ustupi. Milena Marjanović
