Izvor: Politika, 20.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fina jednostavnost
„Lepe oči, ružne slike”, Mario Vargas Ljosa/Dušan Petrović
„Lepe oči, ružne slike” (2001) jedan je od nekoliko dramskih tekstova peruanskog pisca Marija Vargasa Ljose, čiji su akteri ostareli, šezdesetogodišnji Eduardo, uticajni likovni kritičar, i tridesetogodišnji vojnik Ruben. U ovu duodramu je uključen i treći lik, Rubenova devojka, slikarka Alisija, koja nastupa u nekoliko epizoda, datih u flešbeku.
Drama je komponovana i kao triler, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gde se postepeno, vrlo tenzično, otkrivaju, ponekad užasavajuće, istine o akterima i njihovim odnosima. U tekstu se pokreće čitav niz pitanja, iz različitih oblasti: o umetničkoj produkciji, funkciji umetnosti, motivaciji za njeno stvaranje, zatim kritici umetnosti i njenom odnosu prema stvaraocima, kao i prema sistemu, ali i o problemima gej identiteta, igre zavođenja, žrtvama u ljubavi, itd.
Predstava reditelja Dušana Petrovića je kamerna i nepretenciozna, specifična po vrlo izazovnoj i preciznoj igri sve troje glumaca. Njihove igre se diskretno menjaju iz situacije u situaciju, jasno manifestujući transformacije likova. Na početku drame, Ruben (Branislav Jerković) je feminiziran, izrazito senzualan i manipulativno zavodljiv. Sa razvojem radnje i postepenim otkrivanjem istine, suptilno se menja njegov gestus, preko grubosti, rezervisanosti i odbojnosti prema Eduardu, do nepodnošljivog animoziteta koji se izražava i u fizičkoj agresivnosti. Igra Bogomira Đorđevića, u ulozi Eduarda, na sličan način prolazi kroz suptilne modifikacije koje, evidentno, govore o promenama u njihovom odnosu. On je na početku vidno uzbuđen prisustvom mladića, nervozan i usiljeno uzdržan. Kada spozna Eduardovu stvarnu motivaciju i činjenicu o manipulativnosti njegovog zavođenja, on postaje krut i nepoverljiv, nestaje njegova iskrena uzbuđenost i zamenjuje se glasnim razočaranjem i ogorčenošću koji vode do krajnjeg, razarajućeg cinizma.
Milijana Makević, u ulozi Alisije, takođe precizno demonstrira unutrašnje promene lika: od omamljujuće samouverene umetnice-početnice, koja sa nezadrživim elanom pristupa slikanju, preko nezainteresovane i rezignirane devojke, do totalne očajnice čija depresija brutalno ruši sve pred sobom, beskompromisno negirajući sam život.
Scena predstavlja enterijer Eduardovog stana, proračunato i sterilno namešten (retrostilizovan nameštaj i gomile knjiga), što govori o njegovoj, stereotipnoj, uštogljenosti (scenografkinja Ivana Desančić). Izbor kostima, na sličan način, izražajno i funkcionalno prikazuje karaktere likova, njihove afinitete i unutrašnje promene (kostimografkinja Mirna Ilić). U predstavi je efektna i upotreba svetla koje se rafinirano menja, u skladu sa razvojem radnje, pa u tom smislu naglašava dramsku tenziju (dizajn svetla Stipan Petreš).
Predstava „Lepe oči, ružne slike” je redak slučaj fine jednostavnosti u teatru, putem koje se ogoljeno, nepretenciozno i intenzivno pokreće niz bitnih diskusija koje preispituju i, možda, menjaju naše poglede na svet. Kada pozorište, ovako, na trenutke, uspe da sastavi rasturene fragmente nas samih, od njega i ne treba tražiti ništa više.
Ana Tasić
[objavljeno: 21/04/2008]
