Izvor: Blic, 19.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Film o manekenima naše nesreće
Film o manekenima naše nesreće
Filmovi 'Specijalno vaspitanje', 'Nacionalna klasa', 'Variola vera', 'Tito i ja', kao i njegovi pozorišni komadi 'Turneja' i 'Govorna mana', zatim režija prvog komada Biljane Srbljanović 'Beogradska trilogija', kao i niz dokumentranih filmova, svedoče da je Goran Marković umetnik širokog interesovanja. Odnosno da se u svim svojim delima kritički i direktno odnosio prema važećim društvenim standardima. Ovih dana boravi u Farncuskoj gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << završava svoj novi film i pregovara o sledećem. Na pitanje o čemu govori njegov novi film i zašto baš Francuska, kaže:
'Ja sam sve svoje poslednje filmove snimao uz pomoć francuske države i njihovog Nacionalnog fonda za kinematografiju, pa ne želim da našu saradnju prekinem. Novi film je, u izvesnom smislu, pomalo čudan. Naime, radi se o igrano-dokumentarnoj formi, nekoj vrsti međužanra, u stvari o kolažnoj tvorevini čiji konačni oblik tek treba da se pojavi pred mojim očima. Stvar još uvek predstavlja mačku u džaku, ali se nadam da će od svega ispasti nešto zanimljivo. U svakom slučaju, biće to jedan sasvim, sasvim lični film. On za sada još nema naslov, a izrađen je u koprodukciji ‘Les Films de Lendemain’ iz Pariza i B92 iz Beograda. Pojaviće se, verovatno, krajem leta ili na jesen.' A film koji je u pripremi?
- Ono što bih hteo da snimim, a što bi moglo imati veze sa Francuskom i Srbijom, jeste 'Villa Sachino', čija je osnova ljubavna priča između kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin. Ova priča se razlikuje od postojećih - počevši od divne drame 'Konak' Miloša Crnjanskog, pa do feljtonskih natpisa - jer ću pokušati da celu stvar pozicioniram iz vizure stranca, jednog francuskog doktora koji je u celu tu burnu ljubavnu aferu s krvavim krajem upao sasvim slučajno. Ili ne baš sasvim.
Vaša generacija reditelja se nedavno okupila prilikom Zafranovićeve poste Beogradu. Tom prilikom su vam dodeljena i priznanja za doprinos jugoslovenskoj kinematografiji. Da li to znači da je 'praška generacija' već u istoriji?
- Igrom slučaja, nekoliko dana pre dodeljivanja tih priznanja, izašla je i knjiga o meni u 'Centar filmu'. Na jednoj strani sam bio jako počastvovan, ali na drugoj, gledajući prikaz knjige na televiziji, počeo sam da se pitam nisam li ja to već umro! Šalim se. Knjiga je veoma lepo napisana, prikaz na televiziji je bio više nego pažljivo napravljen, priznanje Kinoteke mi znači puno, ali… Mislim da još nisam završio svoj put. Da li se može pretpostaviti da je vreme u kome je novca za snimanje filmova sve manje iza nas? Odnosno, postoji li mogućnost da se sada lakše rade koprodukcije?
- Vreme u kome je novca za film sve manje je ispred nas. Ne verujem da će ova osakaćena zemlja još dugo imati snage da finansira svoju kulturu, naročito jednu tako skupu stvar kao što je film. Ipak, mogućnosti da se prave koprodukcije su sada veće. Ukoliko bismo osposobili 'Filmski grad' u Košutnjaku za davanje usluga, a to nije tako basloslovno skupo, mislim da bi se ta investicija veoma brzo vratila. U okolnim državama se snimaju desetine i desetine koprodukcija koje donose znatan profit. Ne treba zaboraviti da je Košutnjak građen za četrdeset igranih filmova godišnje i da je, ma u kako jadnom stanju se trenutno nalazio, još uvek veliki potencijalni filmski centar. Dovoljno je pogledati spisak filmova koji su tamo napravljeni. Bojim se, međutim, da postojeća direkcija, koja već godinama prodaje pedalj po pedalj 'Filmskog grada' deleći od toga plate, nema ni snage, a ni volje da preporodi to mesto. Da li biste se, kada biste tražili pare od Branislava Lečića, odnosno Minstarstva kulture, pozvali na lični odnos, na prijateljstvo (ako postoji) ili na svoj status? Po koju cenu?
- Za to nemam nijednog razloga. Moje ime nije nepoznato i u koliko imam projekat koji nešto obećava, ne vidim razloga da se u celoj stvari ponašam privatno. Znam da radite na komadu koji se bavi prevrtačima? Da li je rano govoriti o tome? - Prevrtači će biti značajni akteri u filmu koji upravo završavam. A u drami će biti reč o malo dubljim stvarima. Ali, kako tek radim na tome, ne bih da unapred govorim čime će se drama baviti. Još malo o toj temi: kada će, i da li je to uopšte moguće, da neko kaže 'taj i taj je bio to i to'. Odnosno, da li je, što bi 'rekao' Harvud, vreme denacifikacije tu?
- Ja u mome filmu iznosim imena, prezimena i slike_arhiva onih koji su manekeni nesreće koja nas je snašla. Naravno, to se tiče mog uskog sveta, tiče se onih ljudi koje poznajem i za koje mogu da tvrdim: uradili su to i to, ponašali su se tako i tako. To, ipak, neće biti nikakva denuncijacija tuđih postupaka, ja u svome filmu nisam blaži ni prema sebi. Biće to, jednostavno, analiza onoga što se u našim glavama dešavalo svih ovih godina. Druge glave treba da posvedoče šta se u njima zbivalo. Kako bi se, gledano iz tog ugla, proveli naši pozorišni stvaraoci?
- Pozorište je, ako mogu tako da kažem, iz svega izašlo najmanje 'oštećeno'. Šta više, bilo je trenutaka kada su pozorišne sale predstavljale ono što su, u najstrašnijem periodu strahovlade Jeruzelskog, katedrale bile za Poljake. Ponekad sam imao utisak da naši ljudi više veruju pozorištu nego stvarnosti. Bio sam u tim trenucima jako ponosan na svoje sunarodnike. Željko Jovanović
