Izvor: Blic, 29.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Film je lična karta države
Film je lična karta države
Stigavši u Beograd, na premijeru svog animiranog hita 'Artur i Minimoji' (koja je bila sinoć u Domu sindikata), francuski reditelj Lik Beson dočekan je najpre u Jugoslovenskoj kinoteci gde mu je uručen 'Zlatni pečat' o čemu je u knjizi utisaka zapisao: 'Pamćenje se vremenom gubi, ali ne i ono koje je na filmskoj traci. Hvala što ga tako brižno čuvate...'. Posle susreta sa gradonačelnikom Beograda, primljen je u Ambasadi Francuske, gde mu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je upriličen susret sa novinarima, potom photo call tokom koga je odradio sešn sa snimateljima, da bi na kraju dao nekoliko petominutnih intervjua nekolicini novinara. Koje su prve reakcije na vaš film 'Artur i Minimoji' koji se u Francuskoj vrti već tri sedmice?
- Kad posle pet godina rada sa 700 saradnika konačno izađete pred publiku, uzbuđenje je ogromno. Ja sam se jedne večeri umešao u publiku da pratim njene reakcije. Bilo je 2700 gledalaca, a među njima polovina dece. Skakala su, smejala se, navijala, aplaudirala... Osetio sam olakšanje. Kasnije sam saznao da ga je u Francuskoj gledalo za te tri sedmice tri miliona ljudi.
Pošto je reč o dečjem filmu i pošto veoma držite do iskustava koje čovek stiče u detinjstvu, možete li nam nešto reći o vašem?
- Tačno je, veoma sam bio vezan za prirodu i more, ali odrastajući shvatio sam da imam ljubavi i za nešto drugo, mnogo telesnije i intelektualnije, što ne mora biti vezano za studije. I dalje volim more i delfine, ali i mnoge druge stvari. Da li je tačno da ste hteli da studirate biologiju, ali ste zbog jednog nesrećnog slučaja, morali da odustanete od toga i odreknete se ronjenja?
- Imao sam kao mladić jednu nezgodu, ali to nije bilo presudno da se okrenem filmu. Presudila je moja upornost da se bavim onim što volim.
Odbijen sam na Filmskoj školi u Parizu, ali to me nije pokolebalo. Učio sam na snimanjima, dakle u praksi, počevši kao treći asistent, a pre toga noseći sendviče, kafu i praveći fotokopije. I ostao sam u Francuskoj, nisam kao što se misli otišao u Holivud da kupim znanje. Ipak, za vaše filmove mnogi kažu da podsećaju na holivudsku produkciju, iako su francuski. Je li vam to prija ili to ne volite da čujete?
- Kad mi to neko kaže, shvatim uvek kao napad. Jer, kad se bolje razmisli to nije tačno. Novinari su često površni. Neće malo da pročeprkaju po nečijem delu i dođu do suštine. Nije zlato sve što sija. Tačno je da se bavim popularnim filmom, jer su moji filmovi iskreni. A kako ne bi bilo kad ih radim svim srcem. Oni koji kažu da liče na američke filmove donose zaključke zato što u mojim delima ima dosta akcije, ali to ne znači da su američki. Američki filmovi se prave u američkom duhu, a moj je čisto francuski. Uostalom moj film 'Peti element' je u suprotnosti sa američkim filmom. U američkom filmu svakako gospodar sveta ne bi bio crnac, a spasiteljica sveta govorila bi engleski, nema kostima Žan-Pol Gotjea, a i većina glumaca su francuski. Možete li definisati francuski duh u filmu?
- Ne. To bi bilo jako teško. U francuskom filmu ima toliko različitih senzibiliteta. Izjavili ste da svako mora da sačuva nešto dečje u sebi. Zašto je to nužno?
- Jedan filozof je rekao: 'Dete je otac čoveka'. Istina je da sve što danas znate, to vas je jedna devojčica naučila. Devojčica koja ste bili. Prve boli, prve drame, prve radosti, prva osećanja pobede, laži, zasluge... Sve se to nauči dok ste mladi i to nas, uostalom, nauči da odrastemo. Zato mislim da treba poštovati dete koje smo bili. To su naši koreni. Ne slažem se sa odraslima koji decu tretiraju olako. Naprotiv, ja decu uzimam ozbiljno i zato sam snimio ovaj film. Ali, da se razumemo, ja nisam infantilan. Imam samo izgrađeno osećanje deteta kakav sam bio. Rekli ste da ste kroz beogradsku maglu ipak uspeli nešto da vidite u gradu i da je na vas ostavio utisak kinematografskog ambijenta. Znači li to da biste možda neki sledeći film snimili ovde?
- Što da ne. Grad je zaista kinematografski zanimljiv, sa svim tim brdima okolo.
Iako ste rekli da je 'Artur i Minomoji' vaš poslednji film?
- Znate kad sam stigao do svog trećeg filma, rekao sam sebi: kad snimim deseti to je kraj. Međutim, kad postanete slavni, mnogo vam scenarija nude, često i onih koji podrazumevaju mnogo novca, sa velikim zvezdama, s kojim usput volim da radim jer što je glumac veći to je lakše s njim sarađivati. Dakle, nije se lako odupreti primamljivim pozivima?
- Uspeo sam da snimim deset filmova i svaki, kada ga ponovo gledam, osećam da ga baš volim. Oni su moja deca. Uvek sam im davao najbolje od sebe. Sada, posle 30 godina bavljenja filmom, osećam da stiže moja jesen, nemam onu nekadašnju snagu, a ja sam čovek koji ništa ne radi na pola. Naravno, ako mi u ruke padne neki jako zanimljiv scenario i počnem da skačem od sreće kao buva, snimiću još neki film. Kakav je vaš utisak o savremenom filmu uopšte? Pada li pod uticaj američkog?
- Zapažam da se svaka zemlja polako vraća svojoj kinemotgrafiji. Mislim da je lična karta jedne zemlje - film. Kroz film, svaka zemlja pokazuje sebe drugima. Ja sam, znate, veliki Evropljanin.
Milena Marjanović
|
