Izvor: Blic, 08.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fatalna ljubav Džonija Keša
Fatalna ljubav Džonija Keša
Rođen 1974. u porodici misionara jedne verske sekte, Hoakin Finiks je još kao dečak sledio svog starijeg brata Rivera u svet glume. Kada mu je 1993. brat umro na rukama, kolabirajući od prekomerne količine droge ispred jednog noćnog kluba, Hoakinov uspaničen poziv za pomoć upućen loasanđeleskoj policiji obišao je ceo svet. Iako čvrsto rešen da ostavi glumu, iz tog beznađa izvukao ga je reditelj Gas van San. On je već radio sa Riverom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na nezaboravnom filmu 'Moj privatni Ajadaho', a 1995. ponudio je Hoakinu ulogu delinkventa koga zavodi Nikol Kidman u filmu 'Spremna na sve'.
Mladog Finiksa su nakon te uloga kritičari nazvali velikim talentom na koga treba obratiti pažnju, što ga je i definitivno izvuklo iz senke bratovljeve tragedije. Usledile su takođe hvaljene uloge u filmovima 'Hotel Ruanda', 'Pero', 'Povratak u raj', 'Gladijator'... Bez obzira na sve veću slavu, Finiks je ostao povučeni momak koji i dalje ne želi da javno priča o starijem bratu, ne čita kritike o svojim filmovima niti gleda sebe na velikom ekranu. Zahvaljujući kući 'Tak' 'Blic' je ekskluzivno dobio intervju sa čuvenim glumcem.
U svom najnovijem filmu, 'Hod po ivici', koji mu je doneo 'Zlatni globus' i nominaciju za 'Oskara', Finiks igra kantri legendu Džonija Keša, koga je, igrom slučaja, i lično upoznao kratko pre muzičareve smrti. Keš je bio veliki fan 'Gladijatora', u kome je Finiks igrao zlobnog kukavičkog cara Komodija, i pozvao ga je preko zajedničkog prijatelja na večeru. 'Bilo je to šest meseci pre nego što sam uopšte i čuo za film,' kaže Hoakin. 'Bili su tu i Džun i njihovi unučići i sve je odisalo pravom, iskrenom ljubavlju, onom koju ne možete da folirate. Kada sam odlazio, počeo je da mi citira jednu od najizopačenijih Komodijevih replika iz filma sa takvom slašću da sam bio fasciniran da je to ista osoba sa kojom sam sedeo za stolom.'
Da li vam je bilo teško da 'uskočite' u kožu Džonija Keša?
- Kada god krećem sa novom ulogom, ja počinjem sve ispočetka. Moram da zaboravim na stvari koje određuju mene samog. Svoj lični život nimalo ne unosim u lik koji igram - bukvalno napuštam sve. Ne nosim odeću niti slušam muziku koju privatno volim, ne komuniciram sa prijateljima i porodicom. Možda zvuči preterano, ali proces ulaženja u tuđi život je zaista težak. Morate usvojiti sve te nove načine razmišljanja, pričanja, nove pokrete. Međutim, nijedna moja uloga nije tražila toliko angažovanja kao ova. Morao sam da naučim da pevam, da sviram gitaru, da pišem pesme, da mi glas bude iste boje kao Džonijev... Prati vas glas da ne gledate svoje filmove. Da li je to tačno?
- Da. Ako ćete iskreno, nisam pogledao ni 'Hod po ovici'. Zašto?
- Zato što to nije delotvorno za mene kao glumca. Ljudi misle je glavni razlog strah da ću sam sebi delovati očajno, a ja se, u stvari, najviše plašim da ću reći, 'J... ga, sjajno sam ovo odradio!' Tu leže brojne opasnosti. Viđao sam mnoge glumce koji uvek i iznova prave iste grimase, iste pokrete, tikove. Imam utisak da su to već videli u nekom svom prethodnom filmu i pomislili: 'O, ovo je dobro, dopada mi se ovaj izraz' i onda ga u svakoj sledećoj ulozi koriste kad je pogodno. U stilu - 'u ovoj sceni treba da sam ljut, OK, sad ću da izvedem svoj ljutiti izraz broj sedamnaest'. Ja ne želim da budem sam svoj plagijator. I Džon je, kao i vi, rano ostao bez brata. Rad na ovom filmu je sigurno probudio u vama neke vrlo bolne uspomene. Kako ste se nosili sa tim?
- To nije tačno. Znam da drugi žele da veruju u to, jer svoje mišljenje zasnivaju na izveštajima medija, ali ja nikada nisam pričao o onome što sam preživeo, tako da ljudi nemaju pravu sliku. Pre svega, ja nisam glumac koji ulogu gradi na ličnom iskustvu. Džonovo iskustvo je potpuno različito od mog. Ljudi su stvorili sliku o meni kao o bratu koji ceo život sa sobom nosi gubitak koga ne može da se oslobodi. Džon sam u svojoj autobiografiji kaže da ga je proganjao bratovljev gubitak i da se sa tim nikada nije pomirio, što sa mnom nije slučaj. Džon je imao sedam godina kada je ostao bez brata, meni je bilo 18. U sedmoj godini poimanje života i smrti je veoma ograničeno, vrlo zbunjujuće. Ja sam u glavi imao ‘fasciklu’ o Džeku, ‘fasciklu’ o drogama, o Džun... Sve te stvari bile su deo njegovog iskustva tako da sam se u svakoj situaciji okretao direktno Džonovim rečima i mislima. Crpeo sam odgovore isključivo iz scenarija i ličnih istraživanja o njegovom životu. Pre svega iz njegove autobiografije. Da li je u knjigama pisalo i da Džon i Džun nisu mogli da žive jedno bez drugog?
- Bože, čini se da je stvarno bilo tako, zar ne? Oni su bili prave zaljubljene ptičice, zaista su se voleli, a to sam imao prilike da vidim iz prve ruke. Džun je bila takav izvor snage za Džona. Mislim da on nije želeo da živi bez nje.
(Džon je preminuo samo četiri meseca nakon Džun - prim. prev) J. K.
