Izvor: Blic, 13.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Farsa je svuda oko nas
Juče je u „Ateljeu 212" svečanim a neposrednim tonom uz puno pohvalnih, argumentovanih iskaza o glumačkim, umetničkim dometima Svetlane Cece Bojković promovisana monografija o ovoj poznatoj glumici. Obimna knjiga autorke Ksenije Marković-Šukuljević je i „junakinju", kako je rekla u razgovoru za „Blic", iznenadila sadržajem.
Savez dramskih umetnika tradicionalno objavljuje monografije o dobitnicima najveće glumačke nagrade „Dobričin prsten". Svetlani >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << - Ceci Bojković je pre dve godine pripalo ovo prestižno priznanje, a kako napominje za „Blic", nekada je period između nagrade i monografije bio i znatno duži, a sada, zahvaljujući pokroviteljstvu Madlene Cepter, znatno je skraćen.
Govoreći za „Blic" o monografiji Ceca Bojković kaže:"Ksenija Marković-Šukuljević ju je stvarno vrsno odradila, a poseban ton i vrednost daju fotografije Vukice Mikače, birane s velikom pažnjom, u čemu sam i sam učestvovala. Ono što je i mene samu, da kažem, iznenadilo pa i zaprepastilo jeste to koliko toga ima. Bože, pa jesam li ja sve to uradila?!
Kakav je osećaj?
- Neverica... Od onih sam koji žive u sadašnjem trenutku, navikla da dosta radim i nemam naviku potrebu da se nešto osvrćem, sumiram, prebrojavam. Koliko uloga, predstava, situacija...
Da li ste ih birali i po kriterijumu „na ovoj sam lepša"?
- (Smeh) Da vam pravo kažem, jesam... bilo je i toga. No, birala sam ih, pre svega, po tome koliko se na fotografiji vidi „nešto iz uloge". Jer iz fotke može da se nazre kakva je uloga, karakter, energija...
Koliko godina ste u glumačkoj priči?
- U oktobru 2008. biće četrdeset! Mlada sam počela...
Najmarkantniji momenat u karijeri?
- U prvih 16 godina, dok sam bila u Jugoslovenskom dramskom bio je čitav niz uloga koje su mi važne. Igrala sam u tih godina i u „Ateljeu", recimo „Noć Tribada"... Međutim, u tom periodu nisam imala dovoljno razvijenu samosvest o tome da li je nešto dobro ili ne, koliko je dobro, na koji način... E, taj preokret se desio sa mojim prelaskom u Narodno pozorište i predstavom „Madam San Žen". To mi je najmarkantniji momenat jer je neka prekretnica u meni samoj. Tad sam jednostavno došla do izvesne samosvesti, što će reći sigurnosti, i uživanja u igri.
Zašto vas je „probudila" baš madam San Žen?
- Zbog toga što je reč samosvesnoj ženi. I nije imala dlaku na jeziku. Nekako se poklopilo sa delom mog bića. Imala sam tada 36 godina, bilo je to, rekla bih, moje glumačko a i biološko zrenje. I od tada, mogu reći, da sam u svom poslu uglavnom uživala.
Ima li uloga koje nisu bile dobro urađene?
- Ne bi ih tako definisala. Mislim da nikada nisam baš potpuno promašila. Ali, moraš ponekad i da ne budeš dovoljno dobar! A dešavalo se, naravno. Međutim, smatram da je to nužno. Ubrajam se u osobe koje su se razvijale. Moj put je put razvoja.
Važan momenat u vašoj karijeri vezan je za Narodno pozorište iz kojeg ste u međuvremenu otišli, a sada se u tu kuću vraćate kao predsednica Upravnog odbora?
- Mislim da je taj novi tim na čelu nacionalnog teatra stvarno dobro sastavljen. Čine ga ljudi sa umetničkim kredibilitetom, ostvareni, koji su zadovoljili lične ambicije. To je moj utisak sa prvog sastanka, a videćemo kako će stvari teći.
A šta je vaš predsednički prioritet?
- Pre svega smatram da je dužnost Upravnog odbora da se redovno sastaje i da ne bude tu samo formalno. Jedna od stvari koju sam na prvom sastanku pokrenula i dobila podršku jeste angažovanje oko predstava još u toku proba. Bez obzira na to kakvo je rediteljsko ime u pitanju. Nema uvrede. Nije reč o cenzuri nego o pregledu rada. I veliki reditelji umeju da po neki posao shvate kao tezgu, to ne sme da se desi. Naročito ne na sceni nacionalnog pozorišta. Mislim da ćemo već samim ovakvim stavom u startu izazvati veći respekt. To su nekad, u vreme samoupravljanja, radila umetnička veća. Otkad su ukinuta, nikakva kontrola ne postoji. Reč je, naravno, o dobronamernoj kontroli sa ciljem da izađe što bolja predstava.
Jeste li se, vraćajući se u Narodno pozorište, setili svog odlaska iz te kuće početkom devedesetih godina zbog sukoba s tadašnjim upravnikom Berčekom?
- Ne, zaista. Odavno sam odlučila da ne dam ružnim uspomenama da do mene dopru.
Čaršija je brujala „evo stižu Ceca i Peca", upravo ste s njim igrali u „Madam Sen Žen".
- (Smeh) Ljudi različito gledaju na stvari. Zvuči simpatično. Međutim, mi smo isuviše, što bi klinci rekli, „u akciji" da bismo imali vremena za takve priče.
Pozorišnim aršinima i terminima govoreći, kakav je društveni trenutak u kome živimo?
- Više stvarno ne znam. Ako ćemo o politici... Ipak, najviše je reč o farsi. I to ne samo našoj. Pre svega svetskoj, belosvetskoj. Likovi, pratogonisti su farsični a ishod će bojim se biti tragičan.
