Izvor: Politika, 18.Feb.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Farmakološke i druge mafije
Ostvarenje profita je ugrađeno u sve što nam se nudi, na nama je pravo izbora
Jedna od često podgrevanih popularnih urbanih legendi tiče se profita koji zgrće „farmakomafija“. Niko razuman ne može da negira slivanje ogromnih suma novca u kase farmaceutske industrije, kao ni činjenicu da se načini privlačenja mušterija ne odlikuju uvek čestitošću. Grešimo, međutim, kada svu svoju ljutnju ograničavamo samo na proizvođače lekova.
Istina je da oni barataju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mamutskim profitima. Najbolje do sada prodavani lek u svetu, kod nas poznat pod nazivom „sortis“, na tržištu je već 18 godina, a samo rekordne 2006. doneo je proizvođaču više od 13 milijardi dolara, dok ukupan prihod prelazi 130 milijardi dolara. Valja ipak imati na umu da je farmaceutska industrija pod posebnom prismotrom, pa je upravo firma koja se obogatila na „sortisu“ 2008. platila najveću kaznu u istoriji od 2,3 milijarde dolara zbog nelegalnog reklamiranja jednog leka protiv bolova. Američke vlasti bile su tako rigorozne jer se radilo o četvrtom sličnom prekršaju u periodu od samo šest godina.
Nije sporno da proizvođači lekova ne biraju način da ostvare što veći profit, ali isto važi, recimo, za pekarsku ili konditorsku industriju. Saznanje o preteranoj zaradi na račun kupca ipak nije razlog da čovek, ako je bolestan, ne kupi lek ili, ukoliko ga muči glad - veknu hleba. Izgleda mnogo jednostavnije, mada praksa to demantuje, odreći se nepotrebnih troškova, kao što je zadovoljenje modnih hirova. Kada neki blazirani kreator odluči, žene masovno bacaju pare da im frizer pokrije kosom zdravo oko, a muškarci plaćaju da im se kosa uobliči poput petlove kreste. Godišnji prihod modne industrije iznosi 1.200 milijardi dolara. Samo Kristijan Dior slije u kasu 12, a popularni „levis“ skoro pet milijardi dolara svake godine. Zarade su enormne, jer dok je roba „hit“ cene mnogostruko prevazilaze troškove proizvodnje.
No, moda je stvar izbora pa, osim udara po džepu, ne nanosi štetu, a u okruženju opterećenom površnim sistemom vrednosti, povećava čak i ugled. Opasnost nosi sobom industrija takozvanih dijetetskih i sličnih „lekovitih“ preparata, bilo da se preporučuju zbog svoje prirodnosti (i najjači otrovi su prirodni!), antioksidantnosti (kada su u obliku tableta, antioksidanti češće štete nego što koriste) ili drugih obično izmišljenih svojstava. Stvar je u tome što lek podleže rigoroznoj kontroli koja, od sintetizovanja nove supstancije do njenog puštanja na tržište, prosečno iznosi 12-13 godina, a za sve te vodice i pilulice dovoljno je samo pokazati da nisu hemijski ili biološki zagađeni.
Poštena reklama za njih glasila bi: „Pijte puno naše mineralne vode s natrijumom kako biste se što pre šlogirali“, „Navalite na afričku šljivu dok vam ne izraste rog, ali na čelu“, „Kupujte moj skupi melem od koga je podjednako verovatno da ćete izlečiti ili dobiti rak i sidu“ itd. Mašta prodavca je tu jedina granica.
Ostvarenje profita je ugrađeno u sve što nam se nudi, a na nama je pravo izbora. Kada je reč o lekovima, valja se osloniti na doktora u koga imamo poverenja. Ako nas muči cena, korisno je poći od odnosa i strukture troškova. Za mesečnu dozu kod nas popularnog leka za snižavanje nivoa holesterola, ,,zokor 40“, u Engleskoj ćemo platiti manje od 200, a u Srbiji četvorostruko više naših dinara. U Evropi je uobičajeno da oko dve trećine prihoda od leka ide proizvođaču, 20 odsto apotekaru, 10 odsto državi i pet-šest procenata veletrgovcu, dok kod nas najveću stavku čini marža. Šta je međunarodna farmakomafija prema našoj trgovačkoj mafiji?
Profesor univerziteta
Zoran Radovanović
objavljeno: 18.02.2014.
