Izvor: Politika, 09.Feb.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fakir, zmije i banana
U Srbiji je povezanost biznisa i državne moći godinama bila normalna stvar
U Srbiji je zbog Miše Amerike, zvanog i Miša Banana pokušan državni udar. Strašno sam se iznenadio kada sam to čuo, budući da državni udar, ili barem vojni puč čekam već 25 godina. Naime, to mi je početkom 2012. godine na koktelu posle promocije filma „Selo gori, a baba se češlja” prebacio gospodin Srđan Šaper čuvši kako kolega Dragan J. Vučićević i ja na tom koktelu otvoreno nagovaramo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dvojicu generala Vojske Srbije „kako je krajnje vreme da izvrše vojni puč”. Generali su se odmah, duboko zgranuti, udaljili od nas dvojice. Prođe godinu dana, kad evo sada čitam da je gospodin Vučićević zaista pokušao državni udar. A nije me zvao. Nije lepo od njega.
Zapravo je gospodin Branko Ružić prvi javno ustvrdio da je u Srbiji proteklih dana, zbog Miše Banane, pokušan državni udar. Sećam se da je poručnik Rolings u Gani periodično izvodio državne udare kad god bi podbacio rod banane u toj zemlji. Ali Srbija nije u Africi i mi nemamo banane. Ko je onda pokušao državni udar?
Ivica tvrdi da ga za Bananu ne napadaju ni Alek ni SNS, da ga ne napada ni Miki, to je potvrdio i Ružić, Nicović kaže da Miki i Boris zbog svega toga moraju u zatvor, Alek brani Mikija da je profesionalac, Miki kaže da kada su Bananu nadgledali te 2008. još nisu imali dovoljno dokaza da je Banana kriminalac, Ivica kaže ako tada, te 2008. profesionalci nisu pouzdano znali je li Banana čist, kako on to kao ministar policije da zna, odnosno ako to tada nije znao Miki, kako to da zna Ivica. Koji dodaje da je sa svima u odličnim odnosima. Osim, naravno, sa Bananom. Pa smo sada svi u banani, što bi rekla bivša braća Hrvati kada je stanje u državi loše. O da, Alek je nešto dodao i o nekakvim zmijama, valjda nije mislio da Nemanjina predstavlja leglo zmija. U tom je slučaju on fakir koji sada može da ih apsolutno kontroliše.
Ipak, kako nikako ne mogu da poverujem da je gospodin Vučićević sa svojim „Informerom” pokušao državni udar, gde bi on to bez mene, a svi ostali potencijalno sumnjivi odriču se te rabote, pozovem lepo Vašington i „Fajnenšel krajms inforsment netvork”, sa sedištem u jednom velikom poslovnom bloku u „Tajson korneru”. Oni su organ koji potpada pod američko Ministarstvo finansija, imaju sva imena, datume i mesta. Znaju sve o burazerskom i nepotističkom kapitalizmu u Srbiji, o galeriji naših domaćih Banana i njihovim aktivnostima preko „Sitibenk”. Odmah su mi rekli da, zapravo, pokušaja državnog udara nije bilo, laknulo mi je zbog kolege, ali da su u prošlosti veze raznih naših Banana bile sa Raulom Salinasom (zatvor zbog ubistva), inače bratom bivšeg predsednika Meksika, s Asifom Zardarijem (provizije), inače, mužem bivše pakistanske premijerke Benazir Buto, s Omarom Bongom bivšim predsednikom Gabona (afera „Elf”), sa sinovima bivšeg vojnog lidera Nigerije, generala Sanija Abača (korupcija oko banana), sa Hajme Lusinčijem (lopovluk), inače bivšim predsednikom Venecuele, kao sa dve ćerke bivšeg predsednika Indonezije Suharta (krađa dve milijarde dolara).
Bio sam fasciniran, naše Banane zapravo su globalni krimosi, zato i ne možemo da ih nađemo. Možda su u Indoneziji sa Suhartovim ćerkama? Na Baliju?
Dakle, u Srbiji je povezanost biznisa i državne moći godinama bila normalna stvar, brak vlasti i kapitala bio je aksiom, moć koja odražava interes kapitala smatrala se prirodnom. To što monopolska i oligarhijska privreda vode u kriminalizaciju države kao da nikoga nije previše zabrinjavalo, jer kapital obezbeđuje sredstva za političke kampanje.
U Srbiji je posle raspada SFRJ jednopartijski sistem prvo ustupio mesto mnoštvu mikropartija u biti nedemokratski nastrojenih. Na čelo nekih od njih došli su, ili su dovedeni predstavnici jedne nove političke klase, „mladi vukovi” , koji su požurili da steknu bogatstvo pre nego što ih smene i isto kao i njihovi stariji željni „vlasti zbog vlasti”. Ali, uopšte uzevši, političke igre su i dalje vodile poglavice iz bivših režima koji su umeli da prođu kroz sve političke krize i kojima ništa nije smetalo da se proglase „demokratama” u skladu s novim političkim jezikom.
Vremenom, redovi su se pročistili. Predstavnici opozicije, manje-više lišeni vrednosnog statusa, raskidani borbama uticaja, često su briljirali svojim nedostatkom konstruktivnih inicijativa, kipteći od nestrpljenja pred vratima vlasti, spremni da se posluže svim sredstvima da bi do nje i došli, upotrebili je i prešli u tabor jačeg. Ovaj sistem godinama je omogućavao da se izvlači korist i zaključa jedan državni aparat koji je sve više poprimao izgled dvora, a bio je kabinet, utoliko više lakomog i zahtevnog što se krug „ovlašćenih” za preraspodelu nacionalnog bogatstva smanjivao u meri jačanja domaće i svetske ekonomske krize. Zadržati vlast po cenu svih kompromisa, postao je lajtmotiv, što u naciji u kojoj nepoverenje prema političarima spada u pravo stečeno rođenjem, svakako nije bilo lako.
A onda je stigao fakir.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 09.02.2013.
