Izvor: Blic, 13.Sep.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropu zanima naš čemer
Evropu zanima naš čemer
Scenarista fima 'Kordon', koji je osvojio 'Gran pri' na festivalu u Montrealu, Nebojša Romčević, kaže kako je na veoma lep način saznao da je Markovićev film dobio ovo prestižno priznanje.
'Bio sam u Montrealu na projekciji filma, a posle sam ‘po zadatku’ išao da kupim deci igračke. Kada sam se vratio u Beograd, na brzinu sam otišao da odnesem deci igračke, zatim ponovo pohitao ka aerodromu i odleteo za Podgoricu. Kada sam nakon >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dan, dva pozvao sina da ga pitam kako mu se dopada poklon on mi je čestitao i rekao da je film dobio 'Gran pri' u Montrealu. Zar treba da govorim o tome kako sam se osećao u tom trenutku i zbog priznanja i zbog načina na koji sam saznao za to'. 'Kordon' ste pisali u vreme čuvenih demonstracija ‘96/97, potom se je ta drama bezuspešno ‘lutala’ od pozorišta do pozorišta, a zatim ste je štampali u knjizi uz napomenu da 'će biti izvedena kad izgubi smisao'. Da li vas je stvarnost demantovala?
- Grubo rečeno, zahvaljujući mogućnostima medija taj film je dobio vanvremensku dimenziju. Jer, Goran i Pega su napravili film u kome je ta konkretna politička dimenzija potisnuta u drugi plan, a apostrofirana je dramatika konflikta, ta realistična tenzija. Znate, jedna stvar je kada vi gledate 'Terminatora' gde vam je jasno da je to stilizacija, a druga kada gledate nešto što je stvarno i gde ljudi - koje po klišeu delimo na pozitivce i negativce - odjednom menjaju uloge. U Montrealu me jedan novinar pitao da li onaj glas koji kroz ceo film izdaje naređenja pripada Miloševiću? Objasnio sam mu ne samo da ne pripada, nego da to nije ni bitno; to nije bilo bitno ni u trenutku kad je komad pisan. Jer, to nije komad o Miloševiću. Moja prvobitna ideja sa tim tekstom bila je da to vide policajci i da se preispitaju. Zanimljivo, kada smo imali premijeru u 'Takvudu' bili su i policijaci koji su rekli da ih je, bar većinu njih, pratilo upravo takvo osećanje. Konkretno, kakvo osećanje?
- Osećanje izmanipulisanosti. Jer, uradiš, po direktivi, nešto strašno i onda ti kažu: ‘Sad idi kući’. Isto takvo, samo znatno pojačano osećanje su, po njihovim rečima, imali i kada su se vraćali sa Kosova. Dakle, to je ta jeziva manipulacija ljudima koji uopšte nemaju ideju da postoji mogućnost izbora, i da se može reći i 'neću'.
Šta su vas još pitali strani novinari u Montrealu? Kako je reagovala publika?
- Valja imati na umu da je to ipak kanadska, a ne američka publika, ali smo upravo od američkih novinara dobili pitanja koja su pokazivala da su oni upravo očekivali crno-belu karakterizaciju, potpuno nedvosmislen stav koji bi govorio da su policajci bagra a demonstranti dobri momci. Znate, to nije ništa novo. Jer, recimo kada sam, nakon objavljivanja knjige u Engleskoj razgovarao sa njima tražili su od mene da je preradim u smislu da policajci budu homoseksualci. A najveći kvalitet filma je upravo to što nije pamflet, što ne posmatra stvari pojednostavljeno već usložnjava čitavu priču. Primera radi, iako se sadašnja vlast čuva upotrebe policije, ali kada bi došlo do analognih situacija policija bi se isto ponašala. A kada čitava stvar prođe, isto bi se i osećala. Na demonstracijama ‘96/97. bilo je utoliko teže što je policija jasno znala da nije u pravu. Recimo, svi smo gledali kako bije nemačka policija, kako bije južno-korejska...Ma, bije sa istim entuzijazmom. Dakle, to je sila koja se krije iza maski i štita, i upravo je tu poenta - ispod tih kaciga i vizira pronaći ljude. Nakon ovog velikog uspeha koja tema vas opseda, šta sada pišete?
- Imam jedan relativno razrađen scenario koji sam letos pisao i s kojim trenutno ne znam šta ću. Ali, dobro. Donekle sam se pozabavio i jednom pričom o brodu koji Dance i Šveđane vikendom prevozi u Rusiju da se izponapijaju jeftinog alkohola, pa ih onda onako balsamovane nedeljom prevozi nazad do njihove zemlje, odnosno porodičnih i radnih mesta. To je naravno parabola o Evropskoj uniji i o njihovom pogledu na Istočnu Evropu i na nas. Šta je karakteristika tih pogleda razvijenog zapada na Istočnu Evropu pa i na nas?
- Naravno, gomila predrasuda. Kao što ste već primetili, i na filmu i u pozorištu, naše psihološke priče ili problemi naših intelektualaca njih apsolutno ne zanimaju! Mi smo interesantni samo kao ljudi u grču. Kada pogledate uspešne istočno-evropske pisce, kao što je recimo Koljada ili naša Biljana, to su komadi koji nas prikazuju kao čemar, bedu, bezizlazni očaj. I to je jedino kako oni nas mogu da razumeju. Nekakve naše ozbiljnije moralne dileme, nešto što bi imalo ljudsku dodirnu tačku sa njima, oni u ovom trenutku ne mogu da ukapiraju. Moja teza je da naše skoro eshatološko obožavanje Evropske unije u koju mi treba da uđemo kao u neki raj njima zapravo daje smisao života. To je jedan lep sistem spojenih sudova kojem mi dajemo smisao. Da parafraziram jednog Nemca koji je rekao kako su oni napravili savršenu zemlju u kojoj će Turci, Srbi, Bugari savršeno da žive. Tatjana Nježić
