Izvor: Politika, 20.Maj.2012, 15:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Etika protiv estetike
„Zoran Đinđić”, autorski projekat Olivera Frljića, eruptivna je, plakatska i pamfletska predstava koja se bezrezervno obračunava sa vrućim društveno-političkim pitanjima u Srbiji. Tematski je fokusirana na ubistvo Zorana Đinđića, ali je ovaj događaj i povod za preispitivanje šireg društvenog konteksta u kome je do toga došlo (dramaturg Branislava Ilić).
Glumci Branislav Trifunović, Ivan Jevtović, Vladislav Mihailović, Tanja Petrović, Milan Marić, Miloš Timotijević, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tamara Krcunović i Dušan Radović igraju deklamativno, energično, prodorno i predano, na površini, bez ulaženja u psihologizaciju fragmenata likova koje predstavljaju.
Pojam „lik” ovde treba uslovno razumeti, jer tradicionalnih likova nema, kao ni linearnog razvoja radnje. Aristotelovsko pozorište je smrvljeno i sravnjeno sa zemljom, glumci su ovde performeri koji ne stvaraju iluziju već je, naprotiv, na sve načine, dovode u pitanje. Igra je bazirana na raskomadanim postulatima dramskog, mimetičkog teatra, pri čemu vrlo ironično tretira njegovu imanentnu lažnost.
Publika nije u uobičajenom bezbednom mraku tokom trajanja predstave, u auditorijumu su sve vreme upaljena svetla koja konkretno i simbolički označavaju neophodnost aktivnijeg, (samo)svesnijeg učešća u recepciji radnje na sceni. U predstavi se nižu slike koje kritički prikazuju ključne događaje savremene srpske istorije.
Pojedine scene su vrlo efektne i provokativne: ubistvo Zorana Đinđića od strane grupe ljudi obučenih u mantije ispod kojih su kamuflažna vojna odela, zatim suđenje Vojislavu Koštunici zbog atentata na Đinđića, kao i finale predstave gde glumica Tamara Krcunović najavljuje istinski patriotski čin, a zatim povraća po našoj zastavi. U društveno-političkom pogledu, predstava „Zoran Đinđić” ima nedvosmisleno veliki značaj zato što intenzivno drma inhibiranu političku svest Srbije, agresivno nastoji da je probudi iz kome, obrušava se na političku nepismenost i sve veću građansku nezainteresovanost za politička pitanja. Frljić nemilosrdno traži konfrontaciju gledalaca sa ratnim zločinima, zakopanim društvenim krivicama i odgovornošću, kao i sa problemom odsustva korenitih promena sistema nakon petooktobarskih događaja.
Predstava je i autorefleksivna jer eksplicitno postavlja pitanja o svojim mogućnostima u vremenu haotičnih društvenih okolnosti. Ovaj društveni značaj predstave je pojačan zahvaljujući probojnim marketinškim strategijama koje su pratile njenu pripremu i premijeru. To je u ovom slučaju vrlo bitno za reafirmaciju društvene funkcije pozorišta, marginalizovane zbog mnogo veće moći elektronskih i digitalnih medija.
Sa druge strane, potrebno je problematizovati estetski aspekat Frljićevog scenskog rukopisa. Posle premijere su se među gledaocima mogle čuti brojne zamerke usmerene na agresivnu površnost scenskog jezika. Takvi komentari nesporno imaju smisla - u pogledu korišćenja mogućnosti scenskog izraza, predstava, u određenom smislu, jeste ograničena.
Takva brutalna direktnost teatarskog jezika ubija potencijalne estetske vrednosti, svaku suptilnost, višeslojnost ekspresije. No, ova pitanja su vrlo složena, ona otvaraju nerazrešive konflikte. U izvesnom smislu se o tome i ne može govoriti kao o nedostatku, jer je reč o konceptu koji podrazumeva tu vrstu nedostatka, ograničenosti. Pamfletizam je ovde izbor koji je apsolutno opravdan, on sasvim odgovara sadržaju. Etika i politika jasno zamenjuju estetiku. Ograničenost i plitkost u igri su ovde efektna sredstva društvene angažovanosti.
Problem ekscesne površnosti Frljićevog scenskog jezika dobija posebne dimenzije u širem kontekstu njegovog rada. Za one koji dobro poznaju Frljićev opus, subotički „Kukavičluk”, ljubljansku predstavu „Proklet bio izdajica svoje domovine”, ili riječki „Turbofolk”, ovo delo ne ide dalje u pogledu scenskog izražavanja, u njemu se uglavnom ponavljaju prethodno upotrebljena rešenja. Kada smo ih prvi put videli u Frljićevom radu, imala su mnogo veću snagu.
Draž novoga se brzo troši, funkcionalnost avangarde se gubi u ponavljanju. Ako se ne osvežava novim idejama, ne razvija i ne produbljuje, šokantnost se pretvara u rutinu. Iznenađenje više ne iznenađuje, ono što je bilo izazovno postaje uobičajeno, a funkcionalnost takvog postupka bledi. Avangarda umire vrlo mlada i traži onda novu inkarnaciju.
Ana Tasić
objavljeno: 20.05.2012.
