Izvor: Politika, 07.Mar.2011, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Estrada i život
Počev od države, svi nam nude zamenu za stvarnost, jedan neprekidni „rijaliti”
Čuli smo da je Mišković prodao Maksi, i da će se taj monopolski lanac megamarketa zvati „Delez”. Sa svog mirijevskog prozora gledao sam jutros veliku zgradu marketa, očekujući da Belgijanci, za razliku od nas, rade i noću, i da ću videti novo ime. Ali izgleda da firmopisci još nisu stigli da namalaju promene.
Moguće da na taj način naš život postaje sadržajniji, jer >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se bez trgovine, estrade i politike ne može zamisliti. Počev od države, svi nam nude zamenu za stvarnost, jedan neprekidni „rijaliti” u kome samo klovnovi izlaze na kraj sami sa sobom. Zbog toga je etička i estetska borba sa farmama, velikom braćom ili dvorovima uzaludna. Većina ih uživa u nadrealističnom talogu. Masovna kultura u Srbiji davno je već konzumirala kreativnu nemoć i kič kao obrazac, i spustila se još niže, do nivoa neizrecive bede.
Tako je „Dvor” neizbežno proizveo prostački antisemitizam, u kome se nacistereotip o Jevrejima distribuira kao kulturološki obrazac primitivizma. Mada su njegovi koreni u daleko opasnijim misaonim sferama. Bojanić je samo zamorče.
Novi oblici masovne estrade postaju deo vrednosnog sistema krize. Naravno da to nije samo naš problem. Ali i na našem tlu se začinjao i bio negovan globalni fenomen estrade vladajućih. Libijski vođa Moamer el Gadafi je savršen primer za to. Dok je Tito bio živ, Gadafi je ovde dolazio kao smerni đak, učeći od majstora školu hedonizma. U prvoj poseti posle Broza, Gadafi već stiže kao uvežbani ekscentrik i autentični čudak dovodeći kamile u svojoj pratnji, opraštajući se od inače sterilnog sabora nesvrstanih potcenjivačkim epilogom: „Zbogom smešni skupe!”
Čitav njegov život je groteskna, rasipnička estrada, jedna predstava koja bi bila urnebesna, da lakrdijaš nije imao običaj da puca na svoje protivnike, ma gde oni bili. Ništa ga nije promenilo, neće čak ni neizbežni pad sa vlasti. Gadafi je podelio silne milione svuda po svetu, finansirao pevačke zvezde, fudbalske klubove i „male revolucije”. Pretvorio sadašnjeg predsednika Kosova Pacolija u ličnog zabavljača pod šatorom u svojoj pustinji, a zatim ga oterao kad je ovaj potrošio znanje iz balkanskog muzičkog folklora.
Srbija je u Libiji imala svoje projekte, radnike i interese. Sve je to zaustavio građanski rat posebne vrste.
Taj čovek, koji je vladao više od 40 godina, u neposrednom, tragikomičnom varijeteu, pokazuje da su i država, i bogatstvo, rat, mir, politika, susedi – samo manje ili više zanimljiv estradni život koji se odvija pred očima sveta. Ne treba tragati za fikcijom, nije potrebno ništa izmišljati. Sve već postoji i smešno je i strašno samo po sebi.
U stvari, politički šou, ma koliko bio rasprostranjen po velikom svetu, nikada nije otišao iz Srbije. Jedan od najživopisnijih junaka te priredbe je penzionisani general Božidar Delić. Pre dve godine, kad je Toma Nikolić raskinuo kumstvo sa Šešeljom i izabrao srednji put između nadripatriotske iluzije i instant demokratije, Delić je taj raskid oplakao teškim vojničkim suzama. Pre toga je, za života vođe, uz mnogo patosa oplakao Miloševića, i govorio o njemu treperećim glasom zapuštenog siročeta.
Njegova sledeća plačevna drama bila je iskrena, a reakcija potresna. Da čoveku srce prepukne od tuge! Tada je rekao: „Ma, za Šešelja bih dao sve, život bih mu dao ako treba, ali ako biram između njega i Srbije, biram Srbiju!” Nije poznato koliko je Srbiji bilo bolje, a Šešelju gore zbog tog izbora, ali taj je slučaj pokazao slojeve nataloženih osećanja u duši generala, koji se opredeljivao između svoje dve ljubavi. Potok suza tada je raznežio i najtvrdokornije novinare i širu publiku, naviknute na svačije lelekanje.
Dve godine Delić je izdržao u relativnoj izolaciji. Nikolić suzama ne veruje, Vučić je izrekao nekoliko misli koje, nimalo laskavo, definišu Delićevu hroničnu inteligenciju.
Ipak, ništa ne traje večno, ni ljubav ni mržnja. A politika ume da bude laka žena, da ne kažemo nešto gore. Ponovo je Delić onomad sabrao novinare i saopštio kako se vraća izvornim emocijama, to jest Šešelju, jer Nikolić navodno nema program, a ono što ima, napisano je na engleskom. To je najubedljiviji dokaz da je Srbija pod imperijalističkom čizmom, što je Delić objasnio uz gomilu suza koje je pomno čuvao za taj presudni deo ronizujuće političke karijere.
Jedan analitičar je zapisao: „Hoće li posle ovoga Šešelj biti jači a Toma slabiji, nevažno je. Ali da je zabavno, da je smešno i užasno – to se ne može osporiti!”
Suština modernog realnog varijetea, dakle, nije ni u njegovoj urnebesnosti, pajacima koji neumorno igraju, niti u smrtnoj ozbiljnosti. Nije čak ni u trivijalnosti i prizemnom povlađivanju nadirućem prostaštvu. Estrada u kojoj živimo, mešavina je svega toga. Glib u koji smo se lepo smestili, bez moći i želje da se izbavimo.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 07.03.2011
