Izvor: Blic, 29.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Erotske afere u Boki Kotorskoj
Erotske afere u Boki Kotorskoj
Dramski pisac Stevan Koprivica je napisao niz pozorišnih komada počev od 'Dugog putovanja u Jevropu', pa sve do poslednjih godina jako traženih 'Bokeškog d-mola' i 'Betule u Malu valu'. Njegov najnoviji komad se zove 'Innominato' i premijerno će biti izveden početkom marta u Centru za kulturu u Tivtu. Ulogu glavnog junaka ovog komada, tog, kako kaže Koprivica, 'pustahije, nasilnika i kabadahije', tumači Dragan Nikolić. U ovoj predstavi igraju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i Milena Dravić, Mladen Nelević, Bora Stjepanović, po prvi put na sceni studentkinja glume Marija Vicković i drugi. 'Sama reč ‘innominato’ u slobodnom prevodu znači onaj koji se ne pominje ili nepomenik. Koristi se za označavanje đavola, odnosno nečeg nepoželjnog. Taj nepoželjni je autentična ličnost Vicko Vujović, bokeški plemenitaš, vitez, ali i razbojnik', kaže Koprivica. Pojašnjavajući detaljnije o kakvom junaku je reč, on dalje kaže: 'Vicko Vujović je plemenitog porekla, vrlo značajan za Perast koji je pod njegovom upravom, krajem šesnaestog veka, doživeo najveći procvat. S druge strane, za njegovo ime se vezuju razne kriminogene i erotske afere. Istovremeno, on dolazi u sukob sa znamenitom i uticajnom porodicom Zmajevića, koja mu je, na kraju krajeva, i smrsila konce.'
O čemu je pre svega reč u komadu, budući da ima istorijsku osnovu?
- Ovo je komad o sujetama, o strasti i on počiva na istorijskim činjenicama, ali to nije istorijski komad. Poštovao sam, naime, Aristotelovo pravilo da je važno ono što se moglo dogoditi, a ne ono što se zaista dogodilo. Već treći put ste u Boki Kotorskoj što se teme tiče?
- 'Innominato' je sigurno moj poslednji komad koji se bavi istorijsko legendarnim temama. Ako se budem vraćao Boki, to će biti u savremenom smislu. Kada je, međutim, reč o mojoj, da kažem, posvećenosti istorijskim zbivanjima u Boki, ona dolazi otuda što ja volim dobro i čisto ispričanu priču. Legende i mitovi koji još uvek kolaju Bokom daju tu mogućnost da se lako ispriča dobra priča. Drugo, i o tome sam često govorio, reč je o zavičajnim dugovima. Ranije sam bežao od tih tema smatrajući ih manje vrednim da bih kasnije, valjda sa godinama, shvatio da to i nije baš tako. Takođe mi se čini, s obzirom i na moje školsko znanje, da su to svevremene i večne formule pisanja. Savremeni dramski postupak 'tvrdi' suprotno?
- Svako ima pravo na lični autorski pogled, na razbijanje ustaljenih načina pričanja neke priče, na pomeranje ustaljenih i gotovih formi. Ja sam pristalica traženja novih značenja, međutim vrlo sam konzervativan što se forme tiče. Činjenica je da je prošli vek doneo i izvršio pravi obračun sa ustaljenom formom koju ja negujem. Postmodernizam i poslednje decenije dvadesetog veka gotovo da obavezuju da se opredelite za slobodniju formu pisanja. Meni se međutim čini da je ova vrsta pisanja koju ja negujem primerenija kada je reč o potrazi za emocijama i izazivanju emocija i da su to načini koji omogućavaju veći emotivni angažman i piscu i publici.
Sve sa ciljem da se postigne katarza koja više nema neku cenu?
- Kada pričate neku priču, morate se vezati za sudbinu junaka, a da bi ostvario ono što je naumio, taj junak mora da prođe kroz niz prepreka. To su, po mom mišljenju, svevremeni postulati koji funkcionišu uprkos svemu onome što se desilo u istoriji dramaturgije. Vaši komadi, bilo mediteranski bilo kontinentalni, 'sračunato izazivaju emocije'. Može li takvo opredeljenje imati i komercijalne razloge?
- Može. Milan Karadžić, s kojim u poslednje vreme isključivo sarađujem, i ja nismo skloni izbegavanju komercijalnog efekta naših predstava. Meni se ipak čini da postoji način da se spoji ono što je umetnički relevantno sa komercijalno uspešnim. Kao mlad pisac pokušavao sam da se otuđim od sebe i da postignem neke superiorne cinične vizure. Možda je reč o umoru, nostalgiji ili nečemu drugom, ali moj doživljaj sveta je na razmeđi emocionalnog i posprdnog. Zbog toga su moji komadi iz tog kontinentalnog kruga smešteni između tragikomedije i tragedije i bave se životnim gubitnicima, a ne superiornim junacima. Da li je to što se ne odričete tržišne i marketinške dimenzije znak da ste spremni za najavljene promene u pozorištu?
- To se tiče celokupnog pozorišnog života zemlje. Samo je pitanje vremena kada će to biti jako važno, ma koliko mi, sa svojih parnasovskih visina i s gađenjem, gledali na tržišne odrednice. Znam da mnogo mojih kolega, možda s pravom, tvrde da se umetnost i tržište isključuju. Međutim, meni se čini da nam život i okolnosti u kojima živimo dokazuju da ja umetničko delo i te kako proizvod i te kako tržišni argument. Na kraju krajeva, o sudbini predstave ponekad više odlučuju oni ljudi koji kupuju kartu nego pozorišne uprave. Reakcija pune sale neki put može biti značajnija za predstavu i od njenog komercijalnog efekta. Šta kažete na kontraargument koji se tiče podilaženja publici?
- O podilaženju možemo govoriti imajući na umu sve veći broj predstava koje su na granici elementarnosti. Puko podilaženje podrazumeva odsustvo svake umetničke ambicije i podilaženje niskim strastima. Komercijalni efekat ne mora da znači i nije samo podilaženje, kao što ne stoji ni optužba za mimetičko podražavanje stvarnosti. Možemo da postavimo i ovakvo pitanje - šta ćemo da radimo sa onim predstavama koje imaju kvalifikaciju visokoumetničkog dela, a imaju deset prodatih karata. Koji je smisao te predstave, i ko i zašto podržava dosadu kao jedini mogući umetnički parametar. Suštinski, o sudbini umetničkog dela odlučuje pitanje percepcije, pitanje njegove komunikacije sa publikom. Željko Jovanović
