Izvor: Blic, 14.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Eros između čekića i nakovnja
Eros između čekića i nakovnja
'Ovaj život, pa to je muzički komad, mislila je, ova moja zgužvana suknja, bosa stopala, to je Šubert, ova strast u mom stomaku, pol koji se budi, to je Debisi, a tišina je integralni deo, neodvojivi deo, tišina neba, Božje ćutanje, belina između slova, pa to je, takođe, muzikalna tišina koja se uklapa u beskonačnu muziku', napisala je Sanja Domazet u romanu prvencu 'Ko plače' (izdavač 'Filip Višnjić') koji je uvršten u najuži >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << izbor za Ninov roman godine.
Autorka se do sada javnosti predstavila pre svega kao dramski pisac ('Punjene tikvice' u JDP, tekst po kome je kasnije sa Šijanom uradila i filmski scenario, 'Krila od olova' u BDP-u). Tokom ove sezone biće izvedene i njene drame - 'Disharmonija' (BDP), čija je tema Dis, i 'Frida' ('Madlenijanum').
Glavne junakinje romana 'Ko plače' su tri žene koje obitavaju na različitim mestima i u različitim vremenima, ali je svaka na svoj način zaokupljena (ne)ostvarenom ljubavlju i unapred (ne)određenom sudbinom. 'U svakoj od ove tri isprepletane priče', kaže Sanja Domazet za 'Blic', 'postavlja se pitanje mogućnosti prevazilaženja usuda koje nam život nameće. Čitav naš život jeste traženje odgovora i na pitanje čiji to plač neprekidno čujemo: da li plače tiho neko koga ne vidimo, a ko je negde blizu nas, dete u nama, da li plače Bog ili plače čovek...' Vaše tri junakinje žive na tri različita prostora u tri različita vremena; jesu li one svedočanstvo suštinske ljudske identičnosti ili dokaz moćnog uticaja konteksta na život pojedinca?
- One su dokaz da na zemlji definitivnih dokaza nema, baš kao ni u literaturi, da se sve menja ogromnom brzinom, još brže u nama nego oko nas, i da taj beskrajni, promenljivi, unutarnji svet u nama, takođe traži svoja osvetljenja. One su i dokaz da svaki dan pred čoveka stavlja novo pitanje ili novu zagonetku, da je život duboko komplikovan i često bolan. Ali i beskrajno zavodljiv i lep. Kao i da je ovo poslednji život svakoga od nas. Pre no što smo ovamo došli, čini se kao da smo negde obećali da ćemo sve ovo videti i doživeti. I onda otići. Senka tog obećanja jeste i literatura.
Neretko u romanu pominjete velike pisce, mislioce. Uticaj ili...
- Ja, baš kao i vi, branim ono što čitam! Između erotike i srži življenja stavljate znak jednakosti?
- U erotici jeste srž življenja. Nesumnjivo da vam je, priznali ili ne, najvažnije ono što vam se događa sa ljudima koje volite. Nalazimo se, baš kao i junakinje o kojima sam pisala, između dve sile - erosa iz koga se rađamo i tanatosa koji nas čeka na kraju. Između jednog čekića i drugog nakovnja. Ištvan Sabo napravio je izuzetan kratak film u kome se junak na samrti seća samo lica žena koje je voleo, njihovih poljubaca. Svaki čovek se, u susretu sa smrću, uvek seća ljubavi. Svi pesnici to znaju. Paveze ima one svima nama poznate stihove: 'Doći će smrt i imaće tvoje oči'. A Lorka je svoju smrt prepoznao kao pticu. Sećate se: 'Kad umrem, ostavite otvoren balkon...' Dve junakinje iz romana 'Ko plače' prepoznaju smrt u sopstvenom obličju. Na jednom mestu kažete da je nada najveći teret koji čovek u životu nosi, ali da je istovremeno ono što mu omogućava da ide dalje?
- Fransis Bekon kaže da je nada 'dobar doručak, ali loša večera'. Nada u romanu 'Ko plače', ali i u svakodnevnoj egzistenciji, pomaže ljudima da lakše prelaze put 'od varke do varke', kako je Andrić nazvao život. Pa ipak, na zemlji zbilja vlada zakon da 'čovek ničega ne sme uzeti previše'. Jer se taj višak, ako je preveliki, uvek okreće protiv nas. No, tačno je i da 'nada umire poslednja'. Kada jedna od junakinja u romanu izgubi nadu, ona odbacuje i život. Na nekoliko mesta sa mnogo simpatija govorite o glumi i glumcima. Zato što vam je muž glumac, zato što ste i dramski pisac ili...
- Volim glumu, veoma volim teatar. Mislim da je pozorište božanstvena vremenska mašina koja nudi mogućnost da budemo, na trenutak, besmrtni, drugačiji, nudi igru, provokaciju, ukratko, let. Crnjanski je voleo kad u Italiji, u teatru publika, na kraju aplauzom i uzvicima priziva mrtve (likove) da izađu na poklon. Njemu je to, zapisao je, ličilo na vrstu vaskrsenja. Teatar i umetnost, to i jesu, baš kao i ljubav, oblici vaskrsenja. Tatjana Nježić
