Izvor: Blic, 21.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Epidemija prevaranata
Epidemija prevaranata
'U filmu ‘Optimist’ Gorana Paskaljevića reč je o pet odvojenih priča posvećenih raznim prevarantima koji varaju narod, odnosno radi se o o nekoj vrsti zaraze koja uzima maha', kaže Nebojša Glogovac koji igra u najnovijem filmu ovog reditelja, čije je snimanje upravo završeno.
Postoji li veza između optimizma i ove prevare o kojoj govorite?
- Igram samo u jednoj od pet priča i ne znam u kakav kontekst je smeštena. Ja tumačim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ulogu lekara u priči o dečaku koji je u svojoj desetoj, jedanaestoj godini osvojio zlatnu medalju na takmičenju u svinjokolju. Nagrađen je kao najboji poznavalac klanja svinja i kao najuspešniji u tom poslu. Međutim, kasnije krv kreće da ga radi i on počinje da kolje sve redom - živinu, svinje, koze, sve na šta naiđe i tako napravi štetu od dvadeset hiljada evra. Onda njegov otac, zove doktora jer će 'doživeti infarkt od malog' i ja kao lekar radim s njim. U osnovi priča u kojoj igram odnosi se na to prenošenje gladi za krvlju na neku vrstu buđenja tog poriva i načina na koji on kreće da se grana i razbukatava, i kako on u stvari ima jedno prirodno tle u nama, samo je pitanje hoćemo li ga zalivati ili ne. Kakvom ste se pričom bavili u Sloveniji?
- Tamo sam snimao kratki petnaestominutni film kod Petra Pašića i pošto je materijal bio jako dobar, film je proširen na pola sata. Postoji mogućnos, da se to sada radi dalje, ali da ne govorim o onome što će možda biti. Čime se bavila ta mala priča?
- Film se zove 'Svadba' i u njemu se moj sin ženi Slovenkom. Pri tom ja igram majku Srpkinju, a mog muža, takođe Srbina, igra Nikola Pejaković. Radnja je smeštena na njihovom terenu u lovačkom domu gde se mi, srpski roditelji, srećemo sa Slovencima.
Utisak je da bi i 'Optimistu' i 'Svadbu' teško smislio bilo koji pisac apsurda?
- Bojim se da to nije apsurd, to je realizam, naš doduše, ali realizam, samo malo pomeren u stranu. Priča sa Slovencima se dešava u lovačkom domu čije zidove krase preparirane glave mnogih životinja. Kraj svadbe sem naravnom pretvara u opšta tuču i naše glave će zameniti preparirane glave životinja na zidovima. Rezimirajući o čemu se tačno radi u filmu, otprilike smo pričali o tome kako smo mi isti ljudim a različite životinje. Razgvaramo pred početak predstave 'Bure baruta' koja je pre jedanaest sezona raširila kišobran pod koji se može smestiti i veoma uspeli 'Hadersfild' Uglješe Šajtinca ?
- Još mnogo predstava je došlo ispod tog kišobrana. 'Hadersfild' je pokušao da objasni neko stanje svesti koje smo preživeli. Konkretno da iz različitih pozicija nas tridesetogodišnjaka objasni to vreme u kome smo se pretvarali da nam nije ništa, a u stvari nam je bilo svašta. Ili ne pretvarajući se, hteo ne hteo, bio si u bunilu. Sada, kada skoro da je nevaspitano pričati o politici, koje je to opšte mesto o kome svi pričaju?
- Kola! Svi pričamo samo o kolima, moji drugari osnivaju neke firmice koje ne znam čime će se baviti, rade nešto, svi se nešto užurbali, doručkuje se stojećki, izgleda da je stigla tranzicija sa svim dobrim i lošim stranama. Imam utisak da smo svi u tim tranzicionim temama, pojavali se krediti, ko će koja kola da kupi, čija firma bolje stoji, počelo neko snalaženje sa nekim malim paricama koje liči na pripremu za neke veće pare koje bi mogle doći. Ima li tranzicije u pozorištu?
- To stanje iz društva se prenosi na sve, na porodicu, na pozorište na politku, na načine na koje se stvari rešavaju. Međutim, imam osećaj da smo u fazi prelaženja u drugu brzinu, da smo se malo pokrenuli, mrdnuli se s mesta i da se sada rolamo u leru. Da li ste vi i vaša generacija glumaca ona leđa na koja ovo pozorište JDP, pa i naš teatar uopšte, sada može da se osloni?
- Mi i jesmo pleća koja su natovarena. Bez nas nekoliko odmah mogu da skinu devedeset odsto repertoara. Ali neko treba da počne bolje da nas plaća. To što mi radimo košta i vredi više nego što mi dobijamo. Oni koji odlučuju o parama, moraju da shvate da ja moram da se pokidam na sceni, da mi samo iz sebe možemo da iscedimo to nešto što će ljudima pokrenuti neke emocije, popraviti im ili pokvariti raspoloženje i navesti ih na neki zaključak. To, jednostavno, mora adekvatno da se plati. Ni manje ni više. Željko Jovanović
