Izvor: Blic, 17.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Emotivno još sam u 19. veku
Emotivno još sam u 19. veku
Posle niza godina bavljenja filmom, 'Gladno srce' dolazi kao logična posledica mog ličnog razvoja. Tako, ukratko, najpoznatiji filmski reditelj sa ovih prostora, Emir Kusturica, objašnjava trenutno stanje svoje, kako kaže, umetničke temperature. I nastavlja: 'Do sada sam manje više 'šetao' od intimističkih priča do baroknih filmova i stvorio širok krug gledalaca koji vole te filmove u čitavom svetu - od Japana do Južne Amerike. Hoću da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kažem da je moja zrelost - u odbiru priče i u načinu izražavanja - uticala da izaberem pravu priču. Ona liči na 'Sjećaš li se Doli Bel' ili 'Otac na službenom putu'?
- Liči, s tim što je ona stilizovana, za razliku od priče 'Doli Bel' koja je, manje više, oslonjena na iskustvo. Danas je sve prisutniji taj automatski realizam koji uvode Holivud i televizija, u fazonu ovo nije film već stvarnost. Ali, to su naravno gluposti. Film je uvek nešto drugo od života. I 'Doli Bel' je bio stilizovan ali nije imao ovako snažnu priču. A to je priča o čoveku koji u ratnom periodu upada u dilemu da li da razmeni ženu koju drži kao svog ličnog zarobljenika, i u koju se zaljubljuje, za sina koji je zarobljen od druge strane. Da li će to biti ratni ili ljubavni film?
- Ja mislim da je reč o ljubavnom filmu, zato što će on imati rat samo u svojoj eskpoziciji. Znači, biće reči o tome kako počinje rat, a kada počne, film se više ne bavi ratom već time kako taj čovek postaje njegova žrtva. I tu se ja identifikujem sa glavnim junakom. Znao sam da dolazi rat pre nego što je počeo. Živeo sam okružen ljudima koji su govorili da neće biti rata, i koji su pomagali da pobedi politička partija Ante Markovića, iako su znali da njegova partija nema šanse. Glavni junak ove priče je otrpilike takav. Kada dođe rat, on u svom ehu prenese težinu na konkretnog čoveka. I onda glavni junak ove priče dolazi u najveću moguću dilemu, merenu našim merilima.
Po kojima ne bi bio u dilemi?
- Po zapadnoevopskim. U skladu sa savremenim poimanjima porodice u tom delu sveta, on ne bi imao šta da se misli, već bi odmah otišao sa tom ženom. Ovaj tekst je u prvom mahu, kada sam mu ispričao priču, napisao Gordan Mihić, čak je i pronašao tog čoveka, ali sam ja hteo da naparvim potpuno drugačiji film od onog kak je to Mihić video. I onda sam sa Rankom Božićem počeo da radim na scenariju i sada smo u fazi završavanja priče. Te priče mogu da imaju hiljadu interpretacija, mogu biti ispričane kao 'Doli Bel', kao 'Dom za vešanje' ali ja želim da napravim nešto treće. Čuje se rat, ali moji junaci ne učestvuju u nečemu što se zove pirotehnički sukob. Hoće li to biti jugoslovenski, srpski, jugonostalgičarski film?
- Nisam više jugonotalgičar već čovek koji emotivno još uvek nije zakoračio ni u dvadeseti vek. Ja sam odbolovao jugonostalgiju, i nikada nisam shvatio u kojoj meri je krivica za raspad Jugoslavije na leđima domaćih političara, a u kojoj na međunaranoj zajednici. A šta mislite o trećoj tezi, da nisu krivi oni nego mi. U sarajevskoj opštini Centar, izbore je dobio neki mesar a ne njegov suparnik Sidran, koji je tada bi kandidad Ujdija, isto kao što je Šešelj pobedio Pekića, doduše u Rakovici?
- Ja sam svoju naivnost shvatio negde u pola puta. Neću da govorim o tome da li je Tito bio dobar ili ne, ali mi smo žrtve jednog koncepta koji se zasnivao na politici zemlje koja je, u vreme hladnog rata, ekonomski profitirala. S druge strane, ruka nacionalizma je bila zavrnuta na leđima. Titova smrt, međutim, nije samo značila kraj komunističe partije i tadašnjeg koncepta, nego je stigla paralelno sa svetskim lomovima. U tim trenucima teško da je tačka identifikacije mogla da bude ona koja je meni bila, a to je internacionalizam domaćice. Ja sam od svog prvog filma bio na svetskom tržištu i delio potrebu da svi ljudi budu zajedno. Međutim, svoj trenutak su dočekali ljudi koji su svoju identifikaciju potisnuli u drugi plan, to su bili pravi stari primitivci. Dakle, sa Miloševićem, Tuđmanom i Izetbegovićem, taj proces nije mogao da zaustavi niko. Oni su već kod Sežane gubuli svoju snagu i izuvali cipele kad ulaze u autobus, ne znajući gde se nalaze. Možeš misliti kako bi se osećali u stvarnom sudaru sa svetom. Vi se često sporite s tim velikim svetom?
- Utopijska slika sveta je srušena 1979. godine. Na ovoj planeti utopije više nema. Postoji jedan precizan mehanizam koji treba da nas uveri da je tržište regulator svih naših socijalnih, psihičkih i svih drugih odnosa i procesa koji postoje. I to se zove globalizacija. I ne može je niko zaustaviti. Sa Njutnom je načeto pravo velike sile, nastavljeno sa prvim svetskim ratom, ono kada se Nemac pojavi sa lajkom na mercedesu i evo ga gde se proteže do Amarikanca koji ti može iz Sredozemnog mora poslati bombu u pepeljaru. Za sve to vreme postoje neki ljudi koji ne smatraju da treba da budu oportuni, da se slažu, i onda ih, kao što je moj slučaj, nazovu nacionalistom. Ja ne mogu da prihvatim da će tržište regulisati sve moje potrebe, to je čista kolonijalna prevara. Čovek nikada nije bio, niti će biti ma šta oni radili, tržišna jedinica. A sukob sa takozvanim beogradskim establišmentom?
- Sa zadovoljstvom učestvujem u tom nazovi sukobu, jer je beogradski establišment jedna krajnje provincijalna kategorija. Ako Beograd ima svoju elitu ja je ne znam. Ako je to onaj Beograd koji treba da se meri svetskim tržištem, ja u toj utakmici učestvujem već dvadeset godina. Svaki moj film vidi pet do šest miliona ljudi, prema tome ja ne odbijam tržište kao nešto što je mera vrednosti u jednoj ravni. Ali smatram da nije u svakoj. Ovde pak postoje ta polusvesna bića koja neprestano teže holivudskoj slici sveta, jer ne znaju što ona znači. Kao što svi mogu da pročitaju, u nekim novinama jedan šatro ozbiljan tip piše - bio sam u Vašingtonu i ne vidim kakav je problem sa globalizacijiom, uđeš u bar i možeš da piješ sve vrste piva. E, ako ta elita globalizaciju, kao princip, prepoznaje po pivu, onda ona praktično ne postoji. I onda je moj sukob sa njima sukob ni sa kim.
Savremeni bugarski pisac Geogri Gospodinov u svom romanu, koga neki karakterišu kao postmodernistički, polemiše sa vašim filmom 'Andergraund'; jeste li to znali?
- Ne. Ali s obzirom da je postmodernizam jedna kapitalistička sub pojava, ne znam kad je on iz paprika i pardajza upao u tu priču... Opet ćete proći u javnosti kao posle izjave o Slovencima i austrijskim konjušarima.
- Za njujorške filmske kritičare ja sam postmodernista par ekselans, ali za tog Bugarina nisam. Međutim nije on bitan, to je čovek koji se dodvorava, on hvata priključak. Moji filmovi su popularniji u Bugarskoj od holivudskih. U čemu je osnovni problem? Na Balkanu stvari nisu standardizovane tako da neko može postati postmodernista, a on mislio da je realista. Da li ste vi vegetarijanac iz ideoloških ili medicinskih razloga?
- Prešao sam na tu vrstu hrane u toku rata. Na nekoj televiziji sam video previše crvene boje, mnogo raskomadanih tela i osetio sam neku jezu prema pojmu mesa. To verovtano ne bilo dovoljno da nije bilo i nešto iznutra što me je podržalo u tome. Željko Jovanović
