Izvor: Politika, 01.Dec.2011, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Emigrantika ili osvrtanje u gnevu
Biti prognanik iz sopstvenog zavičaja dobro zvuči za književnu biografiju
Čini mi se da se baš i ne možemo pohvaliti nekakvom intelektualnom emigracijom; osim u nekoliko iznimnih slučajeva ona se, bar u dvadesetom veku, nije proslavila. Za razliku od ruske ili poljske emigracije, pa i rumunske, i donekle mađarske.
Dva naučnika svetskog glasa i dostignuća, dvojica-trojica pisaca, isto toliko pesnika, jedan filmski režiser, još pokoji intelektualac neglasovitog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zanimanja – to i nije neki skor za takvo busanje u grudi. Našu emigraciju činili su uglavnom oni koji su otišli trbuhom za kruhom, ili pak oni izbegli iz političkih razloga (četnička emigracija) – većina ih je bila dobrano neobrazovana, čast manjini.
Otuda je do dana današnjeg ostalo da se pod dijasporom podrazumeva nekakav polupismen zadrt svet nacionalista, stalno nešto ljutih na otadžbinu. Njima se danas priklanjaju oni skorije otišli Srbi nacionalistički orijentisani. Ali i ne samo oni.
Treći talas emigracije koji je nastao posle devedesetih izgleda mnogo šarolikiji. Najviše ih je otišlo iz egzistencijalnih razloga, zbog životne nesigurnosti (rat, raspad zemlje), i profesionalne neperspektivnosti. Oni danas čine veći deo naše dijaspore. Takođe, ne treba zaboraviti nemali broj onih koji su, s pravom, dezertirali 1991-1992. i one koji su otišli na stipendije i školovanje, i nisu se vratili. Njihov odlazak doživljen je kao ,,odliv mozgova”. A oni od svega najviše žale za burekom i maminom sarmom. Pošteno! Tako su devedesete Srbiji, nažalost, donele intelektualnu emigraciju! Među njima ima i dosta umetnika, pisaca, dobrih pesnika. Koji su uglavnom nepolitični.
Osim njih postoji i intelektualno-politična emigracija, preciznije literarno-politična, koju čini nekoliko viđenijih proznih pisaca koji su otišli iz Srbije iz političkih razloga (jedan se ipak vratio, pošto je odlazio-dolazio). Kažu otišli su iz protesta (zbog nacionalizma, politike Beograda, i Miloševićevog režima). Mi koji smo ostali, iz protesta (zbog istih razloga) smo protestovali – ovde.
Neki od njih pišu da su „prognanici iz vlastitog zavičaja”, pri tom ne navode ko ih je, i kako to, prognao, ali ipak od Srbije traže nacionalnu penziju, da budem maliciozna. No, biti prognanik iz sopstvenog zavičaja dobro zvuči za književnu biografiju. Samo jedan od njih je zaista dobio po glavi (kažu ne ciljano, ali ima čovek pravo na strah), pokupio se i otišao. Drugi su spakovali kofere jer se u Srbiji nisu osećali dobro i sigurno. Kao što se niko tada u Srbiji nije osećao dobro i sigurno.
Napustiti zemlju iz bilo kog razloga (ekonomskog, političkog, privatnog) legitimno je pravo izbora. Rat, raspad zemlje, strah i nespokojstvo, su davali dovoljno razloga. Pa, ipak, jedno je stvar prinude (proterivanje, mobilizacija, nalog vlasti), a sasvim drugo kada to nije prinuda nego stvar izbora, svojevoljne odluke. A pokazalo se, paradoksalno, da baš oni koji nisu oterani, i naterani, iz zemlje, još uvek imaju s njom neraščišćene račune. Još uvek se osvrću u gnevu.
Imam razumevanja, napuštanje doma ili domovine (što ne mora biti identično),nikome ne može pasti lako, jer se izmešta iz poznatog okruženja, od familije, prijatelja, kulture… Nemogućnost asimilacije u novu sredinu, izglobljenost i osećaj nepripadanja su nužne posledice. Neostvareni, nepotpuni (krnji), identiteti ozbiljno su pitanje današnjih globalnih migracija.
No, za ostvarene pisce to (identitet) ne bi morao biti problem, sama se kreacija protivi tome, nudi nadomeštanje prinudnih, i ličnih, osujećenosti. Pa, ipak, može biti da problem nastaje kada se s emigracijom identifikujemo, kada ona postane naš lični narativ, ili pak, naše zanimanje. Ili kada se imenicom emigrant služimo kao odbrambenim mehanizmom, pa još i oružjem protiv dojučerašnjih sunarodnika (ili samo sugrađana) – onih koji su ostali.
Ta stalna frustriranost, pizma, kivnost i ostrašćenost, posle toliko godina – kao da se ništa nije promenilo – izgleda pre jadno i za žaljenje nego što vređa. Osvrtanje u gnevu na ostavljenog ljubavnika*(,,makar” On bio Beograd), pa još i bacanje na njega krivice za izdaju** oduvek je bilo neukusno. Pogotovu ako On nema primedbe na ostavljanje. A koliko znam nema. Osim ako ne želite da mu se vratite?! Ali onda pokažite malo ljubavi.
*Aluzija na izjavu Daše Drndić da sa Beogradom ima gotovo ljubavni odnos (Očekujem da se dogodi revolucija, intervju, ,,Politika”, Kulturni dodatak, 12. novembra, 2011).
**Osećam se izdanom od ovog grada, Idem
Radmila Lazić
objavljeno: 02.12.2011.
