Izvor: Blic, 04.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Elitni muzičari na klimavim stolicama
Elitni muzičari na klimavim stolicama
Dolazak pijaniste Ivana Tasovca (1966) magistranta moskovskog Konzervatorijuma 'P. I. Čajkovski', pre dva meseca na mesto direktora Beogradske filharmonije doneo je, osim činjenice da je reč o do sada najmlađem direktoru BF, i nadu kako bi to postavljenje moglo da dovede u red u smutnom vremenu poljuljane temelje elitne domaće muzičke institucije.
Energični i ambiciozni, novi direktor BF pokazuje mi tapacirana vrata iza kojih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se nalazi minijaturni balkon, osmatračnica odakle se dobija tonski i vizuelni uvid u najakustičniju salu u Beogradu, koja, na žalost, služi samo za probe.
'Sala nema ni grejanje ni hlađenje! Električne instalacije u takvom su stanju da su mi za dva meseca tri puta donosili potpuno izgorele kablove. Znači, bili smo na santimetar od požara. Desetak-petnaestak stolica u gledalištu potpuno je razvaljeno a stolice na kojima sede orkestarski muzičari primerenije su nekoj osnovnoj školi nego najelitnijem orkestru u zemlji', kaže Ivan Tasovac. Nekoliko puta pljeska dlanom o dlan kako bi dokazao tvrdnju o najakustičnijoj dvorani u gradu. Zvuk se kao fijuk bumeranga vraća u sinkopiranoj sekundi. Obična publika saznala je da se u Beogradskoj filharmoniji 'nešto dešava' po popularnim cenama ulaznica koje su predviđene za predstojeći (8. jun) koncert BF sa gostujućim dirigentom Vladimirom Zivom i pijanistom Aleksandrom Štarkmanom. Šta ćete osim animiranja publike preduzeti da se dovede u red jedna od najznačajnijih domaćih muzičkih institucija?
- Pre svega, obećao sam da ću do kraja juna Beogradskoj filharmoniji obezbediti šefa dirigenta i to će tako i biti. Time bi umetnički ansambl, koji broji osamdeset pet stalno zaposlenih muzičara, bio zaokružen i moći ćemo da proširimo delatnost BF ka koncertnoj agenciji, izdavačkoj delatnosti (pa i onoj nosača zvuka), formiranju tonskog studija u okviru renovirane sale, fondaciji... ka situaciji u kojoj će se na samom početku sezone znati kompletan godišnji raspored koncerata, što će omogućiti da uvedemo raznolik sistem pretplate, kvalitetniji marketinški pristup... Filharmonija je institucija. Ona nije samo orkestar, mada je orkestarska njena najznačajnija funkcija. Zato nije orkestar taj koji bi trebalo da obezbedi funkcionisanje institucije, nego obrnuto. Mislim da je vreme budžetskih institucija - u smislu da vam budžet pokriva apsolutno sve potrebe (nažalost ili na sreću) - za nama, pa nam preostaje da razmišljamo o sponzorskom finansiranju dela aktivnosti. Takođe, potrebno je pronaći specifičan, personalan zvuk Beogradske filharmonije i zato je važno što pre postaviti šefa dirigenta koga orkestar već dve godine nema. Niska cena ulaznica gest je pažnje prema beogradskoj publici ali i najava nečega što će strogo početi da funkcioniše u sledećoj sezoni. Na koncerte BF više neće moći da se ulazi bez karata. U Beogradu je situacija paradoksalna: imate krcatu dvoranu od dve ili i četiri hiljade mesta, a prodato je 400-500 karata. To je Potemkinovo selo, recidiv vremena kad su budžetske institucije bile jake i preko kojih smo se predstavljali kao uspešni. Moramo ići ka prodaji karata po realnoj ceni.
Planirate da polovinom juna osveštate prostorije Filharmonije ali to neće pomoći da se sala revitalizuje, odnosno završi zgrada, a muzičari adekvatno nagrade.
- U tom smislu osveštanje prostorija neće pomoći ali čovek ne radi baš sve u životu vođen isključivo načelom koristi. Postoji nešto kao 'duševna potreba' pa se nadam da će mnogi koji će doći na osveštanje, biti iznenađeni saznanjem da u centru grada postoji ekskluziva koncertni prostor, da Filharmonija uopšte ima svoju salu i, ako nas posluži vreme, da će i oni moći da osete 'blagodeti' uslova u kojima radimo. Socijalizam je pokušao kvazikonceptom 'kulture masa' da s pijedestala skine elitnu kulturu, a vi sad pokušavate da je tržišnim metodama približite publici. Fenomen 'pop kulture', takođe, ugrozio je staru evropsku klasičnu muziku a globalizacija nije samo klimatološki fenomen. Kako sve ovo deluje na muzičkom planu?
- Globalizacija u umetnosti započela je pre bilo kog drugog oblika globalizacije. Gledajući kroz pijanizam vi ste još u 18. i 19. veku već posle par taktova mogli da utvrdite kojoj školi pijanista pripada - francuskoj, nemačkoj ili ruskoj. I kad je reč o orkestarskom zvuku, postojale su specifičnosti. Pojavom nosača zvuka, televizije, međunarodnih konkursa, aviona, vremena kad brzo stižete iz Male Krsne do Tokija, protok informacija dostigao je obim koji je muziku 'uniformisao'. Problem savremene muzike i umetnosti uopšte jeste u tome što je podvrgnuta sistemu destrukcije, koja je Maljevičevim 'crnim kvadratom', čini mi se, već dovedena do krajnosti. Ostalo je manje ili više uspešna replika. I u svetu klasične muzike sve je više estradnih elemenata, a ekscentričnost izvođača na ceni je baš kao i njegova virtuoznost. I vama su prebacivali što vam je svojevremeno kadence za Mocartov 'C-dur' koncert pisao Rambo Amadeus, a na promociji diska govorio rok kritičar Peca Popović. Malo ili mnogo ekscentričnosti?
- Onog trenutka kad ekscentričnost postane sama sebi cilj, tog trena postaje najobičnija budalaština. Svaki osrednji pijanista može da stavi kapicu ili izađe u šarenoj košulji, postavi mikrofon i komunicira s publikom, sedi jako nisko, izuje cipele i diriguje jednom dok drugom rukom svira ali svejedno, neće zvučati kao Fridrih Gulda ili Glen Guld. Mene su neki proglasili za 'anfanteribla domaće klasične scene' ali ja, naravno, sebe tako ne doživljavam. Vidim sebe kao profesionalca, čak konzervativnog. Znam da je za publiku inetersantniji taj 'spoljni deo', ali mene više interesuje 'suština' ili, grubo rečeno, sam 'produkt' umetničke prakse.
Milorad Pavlović
