Izvor: Politika, 30.Jun.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ejmi i Čelsi
Mene lično najviše boli i smeta mi činjenica da smo mi kao zemlja odavno ušli u taj „klub” zemalja koji služi za negativno poređenje
Otišla je Ejmi V. i ostavila pustoš opravdanog razočaranja i zgražavanja koje nije bilo samo lokalnog karaktera već je poprimilo i ozbiljne globalne razmere. Do te mere da je to postao najpoznatiji održani koncert kod nas, a da u stvari nije bio održan. O tome se izgleda naširoko pričalo i u Holivudu gde je izvesna TV voditeljka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (ili štaveć) Čelsi Hendler žestoko uvredila sve Srbe time što im je prebacila da ko su oni da se uopšte žale na bilo šta. To je ovde podstaklo razumljivu lavinu reakcija koju treba iskoristiti za malenu introspekciju zbog čega i dalje postoji toliko negativna slika o nama na Zapadu, koja čak i nije više utemeljena već predstavlja određenu inerciju od prethodno napravljene.
Pre svega treba reći da je politička nekorektnost već postala izvestan „hit” u filmskoj i zabavljačkoj industriji još od filmova Saše Baron Koena (Ali G, Borat i Bruno), gde je meta izrugivanja na planetarnom nivou bio ceo Kazahstan ili LGBT populacija. Posle decenija liberalne korektnostiočigledno se nakupila određena frustracija koja se morala isprazniti na (ne)pažljivo izabranim metama. Postalo je popularno,a samim tim i isplativo govoriti javno ono što zaista misli većina ljudi u Americi o pripadnicima drugih naroda. Nekada to ima osnova, nekada ne,ali doprinosi određenoj uobrazilji o sopstvenoj superiornosti, koja ne mora biti moralna. Nekada je dovoljno da bude ekonomska. Psihologija će nam reći da predmet ismevanjaima svoju svrhu u tome da se onaj koji ismevadrugog oseća bolje samim tim što nije kao onaj koji biva ismevan već bolji.
Politička korektnost ima tu manu da predstavlja principijelno ubeđenje i u suštini je cenzura, a nekorektnost je upravo zbog toga postala novi vid kolektivne psihoterapije u kome se oslobađa pravo mišljenje većine i ona se sve više vidi i u Evropi u odnosu sever-jug. Druga je stvar što većina u svakoj zemlji i nije baš posebno obaveštena o bilo čemu. Nekada je nekorektnost i moralna obaveza u smislu da ne bi bilo loše da je više ljudi pored Boška Jakšića reklo da definitivno nismo normalni kada podižemo spomenik pokojnom diktatoru iz Azerbejdžana. Pa neka se vređaju onda Azerbejdžanci koliko vole.
Mene lično najviše boli i smeta mi činjenica da smo mi kao zemlja odavno ušli u taj „klub” zemalja koji služi za negativno poređenje i u kome niko ne želi da bude. Ne mora to da bude neka tabloidna emisija već to može da bude i istraživanje londonskog „Ekonomista” o najmanjim platama u Evropi ili najvećoj stopi nezaposlenosti. Smeta mi, takođe, kada Evropska komisija pošalje spisak sumnjivih privatizacija našoj vladi koji jasno ukazuje na opštu korupciju u zemlji. Da li bih se osećao bolje da sve to nije javno rečeno već da se prećuti? Naprotiv. Previše je teškog „prtljaga” sa nama da bi to mogao samo Novak Đoković da popravi svojim sportskim pobedama.
Kada obični građani Amerike misle o nekoj drugoj zemlji, prvo što uzimaju u obzir jesteda li je ta zemlja bogata ili siromašna. Pod „bogatom zemljom” se u stvari misli na kvalitet života običnog građanina, a ne nanekeagregatnepodatkepo kojima je pomenuti Azerbejdžan razvijen,a u stvari imate mali broj milijardera i ogromnu većinu siromašnih. Kod njih zaista važi izreka: „Ako si pametan, zašto nisi bogat?” U prevodu, siromaštvo se izjednačava sa glupošću i neobrazovanošću a to je legitimniji razlog za ismevanje. Ukoliko je neka zemlja siromašna, pitanje je zašto je to tako, a naročito onda kada ta zemlja ima sopstvene resurse i koja se nalazi u Evropi a ne usred Sahare ili ispod Himalaja. Ili možda banalnije pitanje – zašto gradimo autoputBeograd – Novi Sad od 1932. godine do 2011. Neki će kod nas odgovoriti da nije jadni narod kriv već mrski političari zaboravljajući da su njih građani birali. Odgovornost je zato uvek na narodu kao kolektivu za sliku koju država stvara u svetu.
Interesantna je paralela sa nekim domaćim TV emisijama poput „Veče sa Ivanom Ivanovićem” koja predstavlja hibrid između američkih tok-šou emisija poput Džeja Lenoaili Konana O’ Brajena i naše Minimaksove škole nacihumora. Sinopsis pomenute emisije je „Karleuša, hahaha, Krkobabić, hahaha, Hrvati, hahaha, pederi, hahaha, Šiptari, hahaha, Dinkić, hihihi, a sada muzika iz studija”. Tu se redovno ismevaju cele nacionalne zajednice i manjine bez ustezanja a da nikome to do sada ovde nije zasmetalo. Ukoliko je govor mržnje Čelsi Hendler neprihvatljiv, da li je takva ista poruka u ogledalu ovde isto neprihvatljiva? Ili ako nam ne smeta ono što se priča na našim TV stanicama da li onda imamo pravo da se bunimo protiv Čelsi i njoj sličnih?
Za sve one koji bi govor mržnje dopustili u ime slobode govore savetujem da pogledaju barem jednu emisiju „Dejlišou” Džona Stjuarta. E sad, ne može svako biti Džon Stjuart.
Centar za novu politiku
Vladimir Todorić
objavljeno: 01.07.2011.
