Izvor: Blic, 22.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ej, čoveče, misli svojom glavom!
Ej, čoveče, misli svojom glavom!
Budva - Predstava reditelja Matijaža Pokrajca 'Ko se boji Tenesi Vilijamsa' u produkciji Slovenskog Mladinskog Gledališča iz Ljubljane bio je jedan od onih programa 'Budva-grad teatra' koji je izrazito animirao publiku i izmamio i smeh i aplauze i uzdahe i komentare... Reč je o komadu rađenom na osnovu biografije poznatog pisca koji je, kao što je poznat, imao mučan žiuvot; bio nekoliko puta silovan, postao homoseksualac, a u drugoj polovini >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << života postigao svetski uspeh svojim pozorišnim komadima za koje intertesovanje ne prestaje ni danas. Umetnici Slovenskog Mladinskog Gledališča su na prostoru između crkava u Budvi izvrsnom glumom dočarali likove iz Vilijamsove biografije. Sve se odvijalo u formi svojevrsnih intervjua dok je publika na video bimu mogla da prati sećanja likova. Na kraju komada 'voditelj' je ukratko saopštio šta je dalje bilo sa svakim od njih i na kraju izvukao zaključak: 'U životu postoje dve varijante biti jeban i biti dobro jeban'. A nije ne zanimljivo pomenuti snažno odobravanje publike.
Projekat potpisuje poznati slovenački reditelj Matijaž Pokrajc (1967) koji sa svojim predstavama krstari po bivšoj Jugoslaviji, po Evropi, i ubira priznanja. Govoreći o svojim gostovanjima na ovim prostorima Matijaž pominje gostovanje u Podgorici, FIJAT i druga crnogorska pozorišta ili festivale. Pričajući za 'Blic' o Slovenskom Mladinskom Gledališču danas, Pokrajc kaže da je ono izraslo iz onoga što je to pozorište bilo osamdesetih godina.
'U to vreme su se u 'Mladinskom' radile moderne predstave slovenačkih pisaca koje su se bavile društveno-političkim pitanjima karakterističnim za to vreme, odnosno partizanima, domobranima, ko je gde bio, šta je radio, sa kim...
Šta se dešava sa 'Mladinskim' od devedesetih, od raspada Jugoslavije, pa do danas?
- Dobilo je drugačiji profil. Vito Taufer i ja smo svojim predstavama dali određeni pečat. Radimo četiri-pet predstava godišnje, dosta se putuje, glumci su mladi... Što se tema tiče okrenuli smo se čovekovoj unutruašnjosti, bavimo se ljudskom psihom i emocijama. Ako govorimo o postupku, onda je jedna od karakteristika moga rada korišćenje televizijske tehnike i video filma. U mnogim mojim predstavama vrlo je značajn taj video-bim. Za razliku od ove predstave u kojoj ima dosta teksta drugi moji komadi stavljaju akcenat na pokret - to je neka vrsta pantomime.
Pomenuli ste putovanja. Gde ste sve u poslednje vreme bili sa svojim predstavama?
- Kolumbija i Njujork. Posle Budve idemo u Rjeku i Split.
Planirate li Beograd? Slovensko mladinsko gledališče je na BITEF-u pre dve godine bilo lepo primljeno.
- Ne, za sada. Ali, biće i to nadam se.
Šta karakteriše pozorišni život Slovenije danas?
- Ljudi sve manje dolaze u teatar. Interesuju ih mobilni telefoni, biznis, kako biti što veći šmeker...
Kuda to vodi?
- Ne treba se plašiti za teatar. Nije on ugrožen ni od filma, ni od televizije, ni od modnih trendova. Jer, pozorište je živa stvar. Doći će trenutak kada ćemu se ljudi vratiti.
U Jugoslaviji su, naprotiv, pozorišta puna. Jeste li sarađivali sa nekim umetnicima iz Beograda? Jeste li upoznati sa pozorišnim zbivanjima u ovoj, trećoj Jugoslaviji?
- Nisam imao prilike da gledam predstave koje se rade u Jugoslaviji, sem 'Montenegrina' Radmile Vojvodić koja je gostovala u Ljubljani. Uporno se trudim da preskočim barijere i granice kako bih sarađivao sa ljudima iz Beograda. Ali, teško to ide. No, ipak smo uspeli da angažujemo Svetlanu Vuković da uradi muziku za našu predstavu 'Dom Bernarde Albe'.
Smeta li vam politika?
- Neću da se bavim politikom kojom se bave političari. Muka mi je od toga. Hoću da sarađujem sa ljudima sa kojima sam 'na istoj talasnoj dužini', bez obzira na veru, naciju, boju...
Mislite li da je došao trenutak da se zaborave nemili događaji iz poslednje decenije?
- Ništa ne treba zaboraviti. Ali, treba živeti dalje. Najgore je kada se 'iskopavaju leševi', kao što se to dešava i u Sloveniji.
Šta podrazumevate pod tim 'iskopavanjem leševa'?
- Kopanje po tome ko je gde bio i šta radio, manipulaciju, friziranje istorije... Znate, politika tačnije dnevna politika čini da ljudi budu neverovatno zbunjeni, i na kraju glupi. Teško je održati pozitivan odnos. Zato moje predstave često pesimistično govore o kraju sveta. Jer, možda nismo bolje zaslužili.
Koliko Sloveniju interesuju kulturna i druga zbivanja u sadašnjoj Jugoslaviji?
- Ne znam za Sloveniju, ali mene interesuju.
Kakav odnos imate prema prethodnoj Jugoslaviji?
- Sentimentalan.
Da li smo i šta dobili time što smo se pocepali?
- Veliki procenat je dobio. I nije u tome problem. Problem je način. Zaista mislim da smo se mogli pametnije pocepati. Bez krvi, na primer.
Poslednjih godina nekoliko puta ste bili u Crnoj Gori. Kakvi su vam utisci? Ima li razlike u odnosu na prethodne boravke?
- Moje prvo zapažanje je bilo da u Boki ima manje ljudi nego pre. Znači, sada ima još manje para. Zbunjen sam po pitanju dešavanja između Crne Gore i Srbije. Oseća se neka tenzija i pritisak. Neće se valjda po peti put učiti ista lekcija. Kad pogledate čitav prostor prethodne Jugoslavije, pa i šire, vidite da se previše priča, a premalo radi. Političari drže govorancije i rasipaju maglu. Manipulacija je zajebana stvar, a svi smo, manje ili više izmanipulisani. Jedino što se u toj situaciji može reći, uraditi, poručiti je: Ej, čoveče misli svojom glavom! Tatjana NjeŽić
