Izvor: Vostok.rs, 02.Avg.2020, 10:58
Dvoje zaboravljenih
Bilo je to na početku Velikoga rata, 1914. Kada voz pisnu i krete se iz stanice, oni zadrhtaše oboje. Još nekoliko trenutaka gledali su svoga sina Milana dok voz ne izmače, i posle su ga samo poznali po beloj marami kojom im je mahao iz daljine, piše Politika.
Kad voz već ode pogledaše se nemo, a taj pogled govorio im je mnogo. Nešto ih je gušilo u grlu i jedna pređoše ćutke put od stanice do kuće, pa se tu kao deca rasplakaše.
„Ode i on sa ostalom braćom” - reći će najzad čiča Nikola i priđe te nežno povuče ženu, koja se beše naslonila rukom na sto i zagledala se.
Koliko i koliko noći nisu spavali dok ga ne podigoše. Bio im je jedinac, a oni siroti radnici. Oboje su išli u jednu fabriku u Beogradu, radili od jutra do mraka dok su ga školovali. Kad je posle dugog i željnog očekivanja svršio školu i dobio državnu službu u jednom malom mestu u unutrašnjosti i oni su pošli sa njime, te su se tako sve troje od njegove neznatne plate izdržavali.
I, lepo su živeli. Sa onim što se imalo raspolagali su i nadali se da će plata vremenom biti veća, pa još ako se njihov Mile oženi. Onda će tek oni moći u svoje stare dane proživeti i odmoriti se. I eto, prva godina njegove javne službe i njihovog ugodnijeg života, pa se i to brzo prekide i mesto svih lepih snova u srca njihova useli se neka zebnja, strah i slutnja.
Od čega?
„Pa, vratiće se oni, ne brini” ‒ govorio je Nikola ženi. „Neće ni nas bog zaboraviti. Ode toliki svet na granicu, pa neće svi izginuti.”
I dok su u oniskoj sobici, skromno nameštnoj, razgovarali među se, njihov Milan sedeo je u uniformi s puškom u ruci, u vagonu treće klase sa ostalim vojnicima, duboko utonuo u misli. Voz je lagano odmicao a njemu se počeše ređati uspomene od ranog detinjstva pa do tog časa.
Ceo život izađe mu pred oči i on ne nađe u njemu ničega osobitog i lepog, sem večitog mučenja za nasušni hleb i dugog noćnog sedenja nad knjigom pored čkinjave lampe. Samo jedan jedini svetao zračak u njegovom životu beše mila majka koju je bezgranično voleo, a svim tim gorkim uspomenama, visoko stajaše svetla kao njegov uvek budni anđeo čuvar.
I ozari mu se srce i zasija svetlošću ljubavi.
Voz je ubrzao i odmicao a njemu je rastanak sa roditeljima, koje u bedi ostavi, lebdeo u svesti. Požele, u jednu trenu, da se otrgne i vrati njima u zagrljaj, da ih pazi, čuva, neguje i pomaže u starim danima.
„Da, majka i otadžbina” ‒ prošapta on. „Dve najveće svetinje, ali koja je preča?” I on se očevidno borio u duši svojoj. Najzad ustade, priđe prozoru, pogleda u daljinu i ponovo utonu u duboko more svojih misli i uspomena.
Iz jednog kraja vagona poče se izvijati snažno, vesela pesma:
„Otadžbino, mila mati...” i on u njoj nađe oba svoja ideala koji su, spojeni, pravili duboku brazdu u duši njegovoj.
Nije to davno bilo. Dvoje starih još su živi i svakog jutra i večeri izlaze na stanicu, čekaju voz i željno zagledaju u vagone. Traže svojega Milana, nadaju mu se. Čekaju ga tako dugo i svakim danom sve su bleđi, a bore ne njihovim licima postaju sve dublje, dok njihove dobre duše traže utehe svome bolu i molitvi bogu. I u tihom, neprekidnom jecanju, koje izumire u zaglušnom dobu posleratnoga života...
Ovu srpsku tužbalicu ispisao je i 1930. štampao jerej čačanski, Živojin Gl. Aleksić. A svaka palanka naše porobljene otadžbine imala je takvih ko zna koliko...
Gvozden Otašević, Politika
