Izvor: Politika, 25.Nov.2012, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve presude
Treba kritikovati svoje, ali i strane institucije, pogotovu ako su građani pod njihovom nadležnošću
Dve naizgled nepovezane presude mogle bi da nam daju neki uvid u to kako sudstvo funkcioniše i kako se sprovodi pravda. Nisam pravno stručan, ali pokušaću da primenim zdrav razum. Jedna je presuda Britiš petroleumu za izliv nafte u Meksički zaliv 2010, a druga je presuda Haškog tribunala generalima Gotovini i Markaču.
U slučaju Britiš petroleuma (BP), sud >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je odlučio da kazni tu multinacionalnu korporaciju sa 4,5 milijardi dolara i dva čoveka su odvojeno osuđena za ubistvo na samoj naftnoj platformi. BP je priznao da je lagao Kongres o količini nafte koja se izlila u zaliv. BP je većuložio milijarde u čišćenje nafte iz okeana i ukupni troškovi za kompaniju iznose oko 42 milijarde tokom više godina. No, sama kazna je 4,5 milijardi, što je najviša kazna u istoriji korporativne krivice. Neki vladini službenici ocenjuju da je kazna odgovarajuća i da će ona finansijski pomoći pogođenom regionu,a BP će morati da isplati i sve civile koji ga tuže zbog zdravstvene i imovinske štete.
Da li je to dovoljno visoka kazna ako je BP samo u prethodnom, trećem kvartalu imao čist profit od 5,4 milijarde? Terens Blanšard, koji se bavi račićima i zavisi od prirode u zalivu, je ogorčen: „Rekordna kazna? Bio je rekordni izliv nafte. Nije bitno da li vlada dobijačetiri milijarde, 40 milijardi ili 40 dolara, to ništa neće pomoći meni”, prenosi Hafington post.
Kazna koja je manja od tromesečnog profita neće korenito izmeniti način poslovanja naftnih kompanija u svetu. Mač pravde neće uvesti potpuni red u skladu sa biološkom štetom koja je napravljena. Efekat presude neće uzdrmati ceo svet (kao u slučaju Fukušime) i neće naterati vlade da ulože u alternativne izvora energije. Obamina vlada je gledala da optuži BP, da bude ljuta, da ih natera da čiste, umesto da sama ekspresno deluje. Prema tome, i sudska i izvršna vlast su zakazale u odnosu prema sopstvenoj naciji.
Rezultat haškog procesa je, međutim, da niko nije odgovoran što su pripadnici jedne nacije isterani i ubijani. U ovom slučaju mač tribunala je presekao očigledno nepravedno, vodeći se političkim narativom po kojem jedna strana, u ovom slučaju Srbija, snosi odgovornost za svoje i za tuđe zločine. Neću ulaziti u detalje jer nisam stručan, ali vidim šta se dešava povodom ove presude. Nataša Kandić izjavljuje da se ne može tek tako sumnjati u sud i u pravo, ne može se učitavati politička podloga procesa. Naprotiv, upravo je to dužnost savesnog građanina – da dovodi u pitanje i kritikuje sve institucije, uključujući sudove, crkve, policiju, parlament, NVO sektor. Da, treba da kritikuje prvenstveno svoje, ali i strane institucije, pogotovu ako su građani pod njihovom nadležnošću. Izvinite, ali uzimati presudu zdravo za gotovo kao da je Hag sveta krava nije u skladu s onim što bi NVO u principu trebalo da radi, da bude nezavisan i kritički do mere samodestruktivnosti. Takođe, Teodor Meron je u svom tekstu u „Politici” napisao da je to što su se pripadnici svih zemaljabivše Jugoslavije bunilizbog odluka suda pokazatelj da je sud bio pravičan i nezavisan. To nije argument, to je pošalica i niko iole ozbiljan ne bi smeo tako nešto banalno da izgovori, a kamoli da napiše.
Tačno je da smo izgubili rat i da pobednik onda može da radi šta hoće. Ipak, pobednik ima neku čudnu potrebu da maskira sopstvenu samovolju iza prava. Nije prihvatanje realnosti reći, kao što Čedomir Jovanović sugeriše, da smo izgubili, bilizli, glupi i da treba da trpimo. To jeste tačno, ali ne mislim da princip realnosti nužno isključuje pravdu – treba pravedno platiti. Pravda i nepravda imaju praktične posledice u sadašnjosti i u istoriji. Čak mislim da je opasno za svet – ako je nepravda princip, onda je i osveta princip, a tadasvi platecenu.
Nosioci pravde su ljudi, ljudi koji sumnjaju u presude, koji sumnjaju u autoritete. Jednom kada autoritet to jest neko moćan zloupotrebi svoju moć, treba ga dovesti u pitanje i oduzetimu moć. U UN to sada može da učini Vuk Jeremić, kao što je najavio. To je učinio italijanski sudija, član sudskog veća u Hagu. To mogu da učine i građani. U SAD bi građani mogli isterivanjem pravde da dovedu u pitanjebuduće kopanje nafte na Severnom polu. Da prilagodim čuveni citat: kad pravda ne bi postojala, valjalo bi je izmisliti... a onda se za nju i boriti.
*Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija univerzitetu, Njujork
Igor Simić
objavljeno: 26.11.2012.
