Izvor: Blic, 27.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve godine čekamo da osvane 6. oktobar
Dve godine čekamo da osvane 6. oktobar
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, pored knjige 'Drame' (Stubovi kulture) pojavila su se, kod dva izdavača, dva izbora iz pesništva Ljubomira Simovića: u atraktivnoj 'Prosvetinoj' ediciji NAJ, kritičar Aleksandar Jovanović je priredio knjigu 'Najlepše pesme Ljubomira Simovića'. U isto vreme, u elitnoj ediciji 'Reč i misao' izdavačke kuće 'Rad', izbor iz pesništva sagovornika 'Blica', pod naslovom 'Sreda u subotu', objavio je Branko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kukić. Sve dosadašnje izbore iz vašeg pesništva redovno ste pravili vi sami. Kakav je sada vaš osećaj, i vaš odnos, prema ovim izborima?
- I Aleksandar Jovanović i Branko Kukić su svoje izbore pravili po svom ukusu, svojim koncepcijama i kriterijumima. I obojica su ih pravili sa velikim ponavljanjem i razumevanjem mog pesništva. Pri tom su, od istog pesničkog materijala, nastale dve potpuno različite knjige. Umesto da jedna drugoj smetaju i konkurišu, ove dve antologije jedna drugu dopunjavaju. Kada sam ih video, osetio sam ne samo veliko zadovoljstvo, nego i veliko olakšanje, veliko oslobođenje: pesme su se oslobodile pesnika, on im više nije potreban, one sad, bez njega, mogu lepo da žive svojim sopstvenim životom! Kao šesta knjiga u okviru vaših 'Odabranih dela' u izdanju 'Stubova kulture', na Sajmu se pojavila i knjiga vaših drama, u kojoj se nalaze 'Hasanaginica', 'Čudo u Šarganu' i 'Putujuće pozorište Šopalović'. Sve te tri drame karakteristične su po tome što se poezija pretače u dramu i drama u poeziju. Na čemu vi time insistirate?
- Ni na čemu. Jednostavno, dramu pišem onako kako se meni čini da dramu treba pisati. U pozorištu, kao i u životu, treba da ima mesta i za poeziju.
U drami 'Putujuće pozorište Šopalović' vi, između ostalog, postavljate i pitanje smisla same umetnosti. Kako izgleda danas vaš (lični) odgovor na to pitanje?
- Pitanje smisla umetnosti postavlja se u svakom umetničkom delu. Čak i u onom u kome se eksplicitno ne postavlja. A cela ta drama, koju pominjete, pokušava da bude odgovor na to pitanje. Kao i na pitanje odnosa između istorije i poezije, stvarnosti i umetnosti, stvarnosti i fikcije. Taj odnos ume da bude veoma konfliktan. A konfliktan verovatno i treba i mora da bude. Ne znam na šta bi jedno umetničko delo ličilo kada bi bilo u saglasnosti sa svetom takvim kakav jeste. Da li vam i današnji događaji na društvenoj sceni liče na 'Čudo u Šarganu'? Ili bi možda krčma iz te drame mogla dobiti i drugačije ime?
- Iako je ta drama napisana pre skoro trideset godina, u njoj se može prepoznati i naše vreme. Šarganci, na primer, žive na najnižem nivou. Taj nivo je i danas najgušće naseljen. Junaci ove drame ništa i nikoga nemaju, i nikome ne pripadaju. Njihov veliki san je običan drveni sto, za kojim, prekoputa njih, neko sedi. Sto, na kome ima mesta za dva tanjira. Jedan od junaka ove drame, Stavra, govori onaj monolog o velikoj porodici u strahu od velike samoće. Ljudi u tim velikim i beznadežnim samoćama žive i danas, a živeće, besumnje, i sutra. I ako se ova drama bude igrala i sutra, igraće se zato što će ljudi i sutra biti sami. I gladni nekih elementarnih vrednosti, koje su im uskraćene.
U 'Šarganu' se pojavljuje i jedan mali politički prevrtljivac, politička prišipetlja, aktivista Mile. Danas je politička scena prepuna takvih prevrtljivaca. Danas prisustvujemo velikim seobama Srba iz poraženih stranaka u one koje su pobedile. Poražene stranke se deformišu, osipaju i raspadaju, i pretvaraju se u sopstvene karikature. U isto vreme, pobedničke stranke neprirodno rastu i bujaju, i, tako neprirodno nabujale, takođe se pretvaraju u karikature. Naš politički život više oblikuju lični interesi nego politički programi i ideje. Ta promena političkih dresova iz lične koristi dobija ogromne i čudovišne razmere. Prema tim današnjim prevrtljivcima, taj mali prevrtljivac Mile izgleda kao ljubičica! Govoreći o liku Gospave, za koji je dobila nagradu 'Zoran Radmilović', Milica Mihailović je rekla da se taj komad svojevremeno postavljao sa naglašenom komičnom dimenzijom, a da je danas jače naglašen njegov tragični sadržaj. Kako vi gledate na to?
- Nije važno kako to vidim ja, nego kako to vide drugi. Pogotovu oni koji taj komad igraju. Mijačevu postavku sam ponovo gledao nedavno, na užičkom pozorišnom festivalu. Više nego ikad, imao sam utisak da je to veoma teška predstava. Humoristična dimenzija u Mijačevoj postavci nije zanemarena, publika se sve vreme smeje onom što se događa na sceni. Ali se iznad tog smeha, i tog humora, sve vreme nadnosi nešto tamno i teško. U poslednjoj deceniji prošlog veka objavili ste dve knjige koje se bave sudbinom i problemima našeg društva u vreme raspadanja Jugoslavije: 'Galop na puževima' i 'Novi galop na puževima'. Da li vas razvoj događaja inspiriše i za treću knjigu tog tipa?
- Ne. Te knjige su napisane i zato da ljudima, a pogotovu političarima, pomognu da neke stvari vide i shvate. Ali, govoriti političarima isto je što i govoriti u vetar. Političare ne zanima šta građanin misli, nego za koga će da glasa. Njih građani zanimaju jedino kao delovi glasačke mašine, koja se uključuje uoči izbora. I koja se posle izbora isključuje.
Inače, ta metafora, galop na puževima, koja se nalazi u naslovima knjiga koje ste pomenuli, a koja se odnosila na vreme Miloševićeve vladavine, aktuelna je, nažalost, i danas. I danas mnoge stvari idu neoprostivo sporo. Ako neko i pokuša da nešto ubrza, protiv njega se dignu i udruže svi, da ga uspore i ukoče. Često imam utisak da je kod nas na snazi nekoliko kalendara. Na nekim kalendarima se listovi okreću brže, na nekim sporije. Na nekima se uopšte ne okreću. A na nekima se, čak, okreću unatrag: umesto da posle oktobra uđemo u novembar, decembar u januar, mi se vraćamo u septembar, avgust i jul.Često mi se čini da mi više od dve godine čekamo da posle 5. oktobra osvane šesti. A videći kako se i neke najneophodnije promene odlažu, i gledajući ko se još uvek kreće na našoj političkoj sceni, sve češće se pitam da li smo mi i taj 5. oktobar samo sanjali! Tatjana Nježić
