Izvor: Politika, 09.Okt.2012, 16:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve glavne tačke prigušene napetosti
Novac kao tema biće jako privlačan sve dok je ekonomskog nazadovanja države i smanjenja novostvorene vrednosti
Od Velike seobe Srba u panonske krajeve, u naredna tri veka govori se o autonomiji Vojvodine (Vojvodovine, Vojvodstva Srbije). Davno, autonomija bi značila sigurnost nacionalnog opstanka Srba pod Habzburgovcima. Kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji autonomija Vojvodine je ostvarena ali s drugim ciljem. Od administrativnog modela za suživot i ravnopravnost brojnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nacija autonomija je „napredovala” do de facto statusa jugoslovenske ustavne republike sa zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću. SAP Vojvodina je bila čak „ravnopravnija” od SR Srbije, koja bez njene saglasnosti (i SAP Kosova) nije mogla da donosi svoj Ustav. Obratno nije bio slučaj. Takvu „državu-pokrajinu” Ustav Srbije od 1990. je sveo na uobičajenu meru autonomije – više od lokalne samouprave a manje od federalne jedinice. Sadašnji Ustav nastavlja tim kursom: „... Srbija ima Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu...”, na toj teritoriji „građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju” u skladu sa ustavnim poretkom.
Političke napetosti između „Beograda i Novog Sada” su plod opštepoznate činjenice da ne postoji savršen odnos između dva politička subjekta – države i njenog dela. Autonomija je kompromis i „ventil sigurnosti” u višenacionalnoj državi. U kompromisu, strane su delom nezadovoljne: autonomija – jer nema dovoljno samouprave, a država – jer se lišila značajnih prava, političkih i finansijskih.
U vezi s položajem AP Vojvodine (APV) prepoznaju se dve glavne tačke prigušene napetosti, politička i ekonomska. U „službi autonomije”, politička nastojanja su: još vlasti i samostalnog odlučivanja za pokrajinu, dok se ekonomskim zahtevima traži više novca za Vojvodinu. Jedno bez drugog ne ide.
Obim autonomije Vojvodine omeđen je Ustavom. Ako se ta međa zaobiđe, kako je bilo sa doskorašnjim Zakonom o utvrđivanju nadležnosti APV, a svi su izgledi i sa Statutom APV, Ustavni sud će vratiti autonomiju u granice Ustava. Po Ustavu nije pravno moguće od AP Vojvodine napraviti, na primer, republiku (federalnu jedinicu). Ne može i neće biti zakonodavne, izvršne i sudske vlasti u nadležnosti pokrajine jer bi onda korak do samostalnosti bio vrlo mali – referendum (kao onaj održan u Kvebeku, dogovoren u Škotskoj, najavljen u Kataloniji...).
U osnovi političkih težnji za „više autonomije” stoji – novac. Relativno nizak standard naših građana plodno je tle za pitanja poput onog: „gde su novci” „najrazvijenijeg dela Srbije”? Odgovor se sam nudi – uzeo ih neko drugi. Ovo je prekinuto Ustavom koji je odredio budžet APV u visini od sedam odsto republičkog budžeta. Aktuelni spor oko toga koliko je to kvantitativno (sedam odsto od usvojenog ili realizovanog budžeta?) razrešiće, u krajnjem slučaju, Ustavni sud. Ipak, novac kao tema „Beograda i Novog Sada” biće jako privlačan sve dok je ekonomskog nazadovanja države i smanjenja novostvorene vrednosti. Privredni rast, koji po ekonomskim zakonitostima cikličnih kriza i uspona sledi, staviće politikantstvo o „našim novcima” u drugi plan.
Ni za jednu autonomnu jedinicu na svetu ne postoji čarobni štapić koji bi njen položaj upodobio volji svih. Uporedni modeli autonomija u složenim, regionalnim ili decentralizovanim državama (Rusija, Španija, Velika Britanija...) u praksi funkcionišu, ali ne bez teškoća. Nema savršenog rešenja ni za status AP Vojvodine, uz napomenu da je ona „slučaj za sebe” jer je isti, srpski narod natpolovično većinski i u njoj i na celoj teritoriji države.
Po Ustavu, ostvareno pravo građana na autonomiju ne može se smanjivati. Ali opravdanje o(p)stanka autonomije Vojvodine nije u nekoj posebnosti Srba Vojvođana i Vojvođanki u odnosu na ostali srpski narod, već u istorijskim, kulturnim, etničkim, geografskim i privrednim svojstvima njenog prostora. Političke i druge (kvazi)elite te osobenosti Vojvodine često koriste radi sopstvenog interesa, privilegija, podgrevanja tenzija i ekstremnih političkih ideja, čak separatizma. Izlaz je u Ustavu koji je jednovremeno brana takvim radnjama i zaštitnik prava suverenih građana na onu pokrajinsku vlast koja štiti interes građana Vojvodine i ne šteti interesu ostalih građana Srbije.
Docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu
Slobodan P. Orlović
objavljeno: 09.10.2012.
