Izvor: Blic, 06.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve decenije na vrhovima prstiju
Ašhen Ataljanc, nekadašnja primabalerina Narodnog pozorišta u Beogradu, a potom i član italijanskog „Aterbaleta", obeležiće dve decenije karijere premijerom baleta „La Capinera" (u prenesenom značenju naslov se odnosi na pticu koja zatvorena u kavez umire), 13. aprila u Pozorištu na Terazijama.
Libreto, režiju i koreografiju potpisuje Mikele Merol, a muziku Kiril Džajkovski. Scenograf je Aleksandar Denić, kostimograf Jelena Malešević. Sa Ašhen Ataljanc, miljenicom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << domaće publike, nastupiće Milan Rus, uz još petnaestak igrača.
Ašhen koju mnogi pamte po nezaboravnim ulogama u „Labudovom jezeru", „Don Kihotu", „Samsonu i Dalili", a potom i po predstavama sa kojima je „Aterbaleto" gostovao kod nas, rado priča o predstojećoj premijeri. Na razgovor je došla nasmejana u pratnji koreografa Mikelea Merole.
- Mikele je bio inspirisan novelom iz 19. veka pisca Đovanija Verga koja govori o nemogućoj ljubavi jedne devojke, zatvorene u manastir. Naša priča je savremena i govori o ljubavi prema slobodi. Moj san je bio da radim sa Mikeleom, videćete i sami zašto, i nadamo se da će ova predstava zaživeti.
nDve decenije na vrhovima prstiju je značajna godišnjica; šta biste izdvojili od svega što ste postigli?
- Šta sam postigla? Profesionalno sam veoma ispunjena, igrala sam četrnaest godina klasičan balet, potom sam htela da se bavim savremenim baletom, tako da sam šest godina provela u „Aterbaletu" u Italiji. Onda sam poželela da budem slobodna, frilenser, da radim projekte u pozorištu, da idem gde me pozivu. Ali, mogu da kažem da sam najlepše godine provela u „Aterbaletu". Često su me pitali da li mi se isplatilo to što sam u životu radila, a ja sam odgovarala da sam obišla planetu nekoliko puta, da sam radila sa najvećim koreografima i igračima na svetu.
nJednom prilikom ste rekli da toliko putujete da više ne znate gde vam je dom. Gde sada živite?
- Trenutno sam na relaciji između Beograda i Milana, gde sam nedavno sa Suzanom Beltrami, značajnim koreografom, uradila jedan veliki projekat. Moraću da odlučim da li ću se definitivno vratiti u Italiju, ali to ne zavisi od mene. Zavisi od toga gde ću imati više posla. Imam ponude da radim kao gost pedagog na Akademiji Suzane Beltrami, a u planu su i nove predstave.
nZanimljivo je da jubilej ne proslavljate u Narodnom pozorištu gde ste počeli karijeru, u kući gde je direktor Baleta Konstantin Kostjukov, vaš nekadašnji partner sa kojim ste u Japanu osvojili nagradu?
- Nažalost, tako je. Ovu predstavu ću igrati u Pozorištu na Terazijama. I meni bi bilo drago da sam svojih 20 godina karijere proslavila u Narodnom pozorištu u kojem sam se rodila kao umetnik.
nŠta poručuje vaša predstava o slobodi?
- Priča o ljubavi i slobodi je priča o kompromisu u životu, govori koliko smo uslovljeni društvom, navikama, koliko nemamo slobodu da živimo onako kako želimo. A ja sam to često radila u životu. Često sam donosila odluke koje su drugim ljudima izgledale drastične. Postoji zanimljiva misao: „Kad imate samo jednu mogućnost, onda je to samo mogućnost, dva izbora su dilema, a sa tri već možete da napravite izbor".
